Пише: Јово Кнежевић
Језик, тај животворни извор колективног интегритета, тај неуморни ,,јунак на мегдану“ који одољева, тај истрајни чуваркућа код кога ћемо наћи све што смо ма кад изгубили, изложен је са свих страна злу времену, черупању, загађењима и небризи. Још горе, многи га чувају и штите тако да му од те заштите пуцају кости и шавови.
Али, насупрот увријеженом мишљењу да језику највећа опасност пријети од необразованих људи, њему је много горе од ,,средње језичке класе“, од језичких скоројевића и умишљених зналаца. Међу њима, часно мјесто врхунских кварилаца језика припада лошим новинарима. Уосталом, баш у мјери и којој су му добри новинари ослонац и племенита заштита.
Наш, српски језик, живахно је чедо, живахне духовности. Не живи баш у сјајним условима, не пазе га укућани, изгребан је, рањива су му кољена, има пјеге, добија заушке, богиње, красте, кијавице. Али су му гени очигледно стабилни, момче има добар коријен. Ипак, потребно је припазити га, размишљати о њему. О његовој будућности. Јер без њега – пустош је у кући.
Новинарство је централно мјесто на коме се ломе и сијеку језичке струје. Зато су на новинарству велики гријеси за његово кварење. Додуше, и заслуге за његовање.
Што мање двосмислености једна ријеч може да произведе, то је та ријеч кориснија, а информација боља. Добро новинарство трага за основним значењем ријечи, за суштинским контекстима, ефикасним синтагмама, и користи их у њиховом најјачем значењу. Тако испада да добро новинарство чисти језичку матицу, објелодањује је. Језичка нит постаје јаснија, човјек је усваја па и сам постаје елоквентнији, а мисао му је чистија.
Али авај, лоше новинарство не умије да нађе ту нит, ту матицу, већ се батрга, импровизује, везује на погрешном мјесту, дријеши гдје је живо завезано. Лоше новинарство ријечима облачи сиве униформе, и командује им, тренира их да увијек извршавају једну те исту радњу. Тако оно сужи срж језика и чини га јаловим.
Лош новинар је лош из различитих разлога, а нарочито што подлијеже терору времена и простора. Треба да направи текст што брже и да заузме што мање простора у медију. Зато резонује: ,,Мораћу што шта жртвовати, зар не? Неку односну замјеницу, свакако. Ево, гле, сувишних ријечи; ваљда ће и без њих издржати реченична конструкција. А смисао? Нема се времена за смисао ако је погрешан, тим горе по њега“.
Ако није чврст у језичкој креацији, под таквим терором лош новинар изоставља ријечи које није смио, сажима значење не видјећи да тиме стара губи, а нова не добија, конструкције му постају наказне, оживљава мртве фразе, сахрањује живе. Од живог бића, језика, прави мртву механичку појаву.
…
Сигурно је да ће језик полако пребољети све болести, извући се из муке и сиротиње, и здрав и снажан, стати уз раме јакима и великима, а да се ничег не застиди.
(Одломак из текста који је добио прву награду на ,,Борбином“ конкурсу за есеј о друштву 1999.)
