Скидање прашине

НИКОЛА ТЕСЛА: Пет вјекова једина српска звезда била је Црна Гора!

2230

Првог маја 1894, Никола Тесла је у америчком часопису „Сенчури магазин“ објавио текст „Змај Јован Јовановић: највећи српски песник данашњице“ у којем је говорио о свом најдражем песнику, али и српској поезији, култури и историји. Уз то, заједно са својим пријатељем, америчким песником Робертом Џонсоном, Тесла је препевао на енглески 12 својих омиљених Змајевих песама. Објављујемо Теслин чланак о Змају:

Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата II усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика, јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смело дело платио смрћу под страшним мукама. Није никакво чудо што је песништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобедиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је победио Мусу, главара муслимана, узвикнуо „Тешко мени до Бога милога, где погубих од себе бољега.“

Од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе је настао мркли мрак, са само једном звездом на небу – Црном Гором. У тој помрчини није било наде за науку, трговину, уметност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли да сачувају да би одржали исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе је једино задовољавало њихове примитивније нагоне. Било је још нешто што су они могли, и чинили: у бесмртну песму су уграђивали племенита дела својих предака, храбра дела оних који су пали у борби за слободу.

Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и песника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне песме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио и први речник српског језика, са више од шездесет хиљада речи у њему. Народне песме Гете је сматрао дораслим најфинијим производима Грка и Римљана. Шта ли би он мислио о њима да је био Србин?

Јован Јовановић Змај

Док су Срби били изванредни у народном песништву, они су такође имали и многе индивидуалне песнике који су достигли величину. Од савремених, ниједан није постао дражи младој генерацији од Змаја Јована Јовановића. Родио се у Новом Саду, граду на јужној граници Мађарске, 24. новембра 1833. Потиче из старе и племените породице, која је у сродству са српском краљевском кућом. У свом најранијем детињству показивао је велику жељу да напамет научи српске народне песме које су му рецитовали, па је још као дете почео и сам да саставља песме.

Прво образовање дао му је, у родном месту, његов отац који је био високо образован и богат господин. После тога, отишао је у Будимпешту, Праг и Беч, па је у тим градовима завршио студије права. То је била жеља његовог оца, али су га његове сопствене склоности инспирисале да се упише на студије медицине. Затим се вратио у родни град, где му је понуђен истакнут положај у служби, што је он прихватио; но његови песнички нагони су били толико јаки да је службу напустио да би се потпуно посветио литерарном раду.

Његова књижевна каријера је започела 1849. Прва песма му је штампана у часопису „Србски летопис“; у том и другим часописима, познатим „Невену“ и „Седмици“, објављивао је своје ране радове. Од тих времена па до 1870, осим својих оригиналних песама, урадио је многе дивне преводе Петефија и Арањија, двојице највећих међу мађарским песницима, са руског Љермонтова, као и са немачког и са других језика. Године 1861. уређивао је комични часопис „Комарац“, а исте године је покренуо књижевни часопис „Јавор“, и у та два часописа су изашле многе лепе песме.

Године 1861. се оженио и током наредних неколико срећних година створио свој изванредни низ лирских песама под називом Ђулићи, који ће вероватно остати његово ремек-дело. Године 1862, на своју велику жалост, обуставио је „Јавор“, свој омиљени часопис – то је била жртва коју је од њега тражио велики српски патриота Милетић, који је тада радио на једном политичком часопису, а Змај је то учинио да би обезбедио успех том Милетићевом подухвату.

Године 1863. изабран је за директора једне образовне установе, зване Текеланијум, у Будимпешти. Тада је са заносом обновио студије медицине на универзитету и стекао степен доктора медицине. За све то време није попуштао у својим књижевним напорима. Ипак, његовим земљацима вреднији чак и од његових сјајних дела били су његови племенити и несебични напори да храни ентузијазам српске омладине. За време свог бављења у Будимпешти основао је књижевно друшгво „Преодница“, чији је био председник, у које је улагао велики део своје енергије.

Године 1864. покренуо је свој чувени сатирички часопис „Змај“, који је био толико популаран да је назив часописа постао део његовог сопственог имена. Године 1866. била је са великим успехом извођена његова комична игра Шаран. Године 1872. доживео је велику жалост изгубивши жену, а мало затим своје једино дете. Колико су ти несрећни догађаји утицали на њега лако се може осетити из дубоко жалосног звучања песама које су се ускоро појавиле. Године 1873. покренуо је још један комични часопис „Жижу“. У току 1877. започео је објављивање илустроване историје руско-турског рата, а 1878. појавио се његов популарни комични часопис „Стармали“. За све то време он је писао не само песме него и доста прозе, укључујући кратке приче, често под измишљеним именом. Најбоља од тих је вероватно Видосава Бранковићева. У последњих неколико година објавио је много допадљивих кратких песама за децу.

Од 1870, Змај се бави својом професијом лекара. Озбиљан је заговорник кремације и много свог времена посвећује унапређењу тог циља. Донедавно је живео у Бечу али сада стално борави у Београду. Ту живи животом правог песника, који воли све и кога сви воле. Као признање за његове заслуге, народ му је изгласао потпору.

Змајеве песме су толико суштински српске да изгледа готово немогуће да се оне преведу на други језик. По оштрој сатири без волтеровског отрова, по добронамерном и спонтаном хумору, по финоћи и дубини израза, оне су изванредне. Амерички песник Роберт Андервуд Џонсон прихватио је задатак да препева неколико краћих песама по мојим буквалним и неадекватним тумачењима. Пошто директан превод често није долазио у обзир, он је морао да парафразира, следећи што је ближе могуће оригиналне мотиве и замисли. У неким случајевима је проширивао да би употпунио слику или да би додао неки сопствени детаљ.

Теслин текст у часопису „Century Magazinе“, у броју од 1. маја 1894.