Фреске српских манастира су сврстане међу најлепша и најзначајнија дјела свјетске ликовне умјетности – Сопоћани, Студеница, Дечани, Грачаница и остале задужбине Немањића, под сводовима чувају живописе чијој љепоти доприноси и необично постојана и јасна боја – византијско плава. Била је веома скупа у средњем вијеку, а увозила се из Авганистана.
Фреске у Дечанима изгледају готово као и 1350. када су мајстори уклонили скеле и цару Душану показали завршен живопис у задужбини његовог оца, Стефана III Дечанског.
Боја је постојана упркос вјековима који су прошли, а раскоши доприноси скупоцени сликарски материјал: Oстаци злата на ореолима и одјећи, и византијско плава боја, која је у Србију стигла у у средњем вијеку, са византијским стилом.
Нису сви наши средњовјековни манастири имали довољно средстава за сликање тим тоном, који је био у то вријеме јако скуп. Однос је био: грам лапис лазулија, грам злата, па су се они сегментално или повремено користили у неким дјеловима.
Лапис лазули, полудраги камен, вадио се у далеком Авганистану, а потом уситњавао до пигмента и скупо продавао широм свијета. Немањићи за своје задужбине на лапису нису штедели.
Заправо, у тој плавој је учествовало доста и других тонова, који су обједињавали и стварали тај утисак који је требао да се доживи – тај титрави, ваздушасти осјећај у позадини тих сцена које су сликали у црквама, што сада можемо да видимо и ми у Дечанима, у Сопоћанима, Студеници, Милешеви и осталим манастирима“.
Данас лапис лазули није скуп, византијско плава боја се добија и синтетичким материјалима, а брижљиво чувана рецептура за ову боју више није тајна.
Међутим, српски храмови обојени лаписом једнако свједоче о намјери њихових градитеља – да се најдрагоценијим и најлепшим украсе велелепна здања посвећена Богу, и трају у вјековима који долазе.
Постојале су тада књиге које су се звале ‘Jерминије’ , које су тајно скривали и преносили од генерације до генерације, технологије и начин како се користе и лапис и остале боје.
