Пише: проф. др Милоје Ракочевић
Када човјек протре очи и обазре се по овом великом свијету, прво на шта наиђе јесте загонетка природе. Овим ријечима одговорио је владика Николај Велимировић на питање које је сам себи поставио – откуд то да се Његош тако помно, доследно и зналачки бавио природом?
Откуд то да се у структури и композицији Његошевих дјела налази уграђен универазлни код природе, питао сам се и сам, пишући прије 30 година свој први чланак о Његошу за београдски часопис Књижевност. Питао сам се, а и људи ме стално питају како сам уопште дошао до тог питања, шта ме навело да посумњам да се код Његоша крије „још нешто“ што никада прије није било виђено, и како сам се усудио да већ у наслову тог првог чланка изнесем тврдњу да Његошеве поетске структуре кореспондирају са структором генетског кода.
Е, па, ево прилике да коначно и на то питање одговорим. Једна од суштинских карактеристика генетског кода јесте то што се из једне од двеју „азбука“ генеришу 64 трословне „ријечи“. Аналогија са шаховском игром одвела ме до књиге „Шах – симбол космоса“ од Павла Бидева. У следећој секунди, по виђењу тог наслова, као да ми је канула кап са Неба: Луча микрокозма – можда и тај наслов није само метафора? И, оставивши књигу о шаху по страни, отпочео сам студиозно читање Луче, пратећи истовремено тумачења нашег познатог филозофа и његошолога Вука Павићевића. И, кад се поставило питање зашто се код Његоша толико често помиње број шест, наведене су (у „Тумачењима“) многе хипотезе, а као највјероватнија је била да је то можда у вези са шестодневом Библије. Међутим, још 1954. године Никола Банашевић је изнио „ингенизну претпоставку“ да би то могло бити у вези с тим што је у математици одавно познато да је број шест – први савршен број!
Да ме је неко до тада питао колико има пјесама Луча микрокозма, не бих знао да одговорим и брже боље сам погледао. Шест пјесама! Не читајући даље, питао сам се гдје би, и да ли би, број шест могао да се нађе у структури Горског вијенца? Сад зграбим и ту књигу, погледам, кад тамо – шесторо кола! Онда полетим према Лажном цару Шћепану Малом, и – разочарење! Ни шесторо, ни осморо, него баш седморо кола! Касније сам увидио да су кола у Шћепану Малом или у осмерцу, или у шеснаестерцу, а једно коло до пола у осмерцу, а од пола у 16-терцу. Ту је, дакле, било скривено то очекивано осмо коло. Осморо кола као осам пјевања, а између њих осам „међупјевања“.
ЈЕДИНСТВО ПОЕЗИЈЕ, ФИЛОЗОФИЈЕ И НАУКЕ
Током следећих 20 година истраживања, увјерио сам се да Његошево дјело није поетско дјело у обичном смислу те ријечи. Није само поезија и није само филозофија. Оно је више од тога, и представља јединство поезије, филозофије и науке. Ово и овакво сазнање предочио сам кроз више радова, прије свега научној, али и широј јавности.
Суштина је у томе да Његошев план стварања није био обичан план, у смислу опредељивања за ове или оне естетске категорије, овакве или друкчије структуре и композиције, које су више или мање познате, него је то у исто вријеме био план Универзума, согласја општег, план односа цјелине и дјелова, таквих односа да дјелови у оквиру цјелине буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресјек. А јединство хармоније, симетрије и пропорције, јесте и основни план по коме неминовно мора бити изграђен било који природни систем, па следствено томе и читав Свијет, односно Универзум.
У својим претходним радовима сам предочио да је Његош тог плана не само био свјестан, него је, следећи га, кроз своје дјело, у форми два триптиха, изградио Поетски Универзум, строго коресподентан и сагласан са Универзумом (Свијетом) у коме постоји све живо и неживо, и у коме јесмо.
ЛОГИКА ЊЕГОШЕВОГ СТВАРАЛАШТВА
Када је Његош послао у Београд рукопис Луче микрокозме, свом некадашњем учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији, да га да „напечатити у тамошњу дивну печатњу“, приложио је и писмо које садржи и слддећу програмску реченицу: „И ја, како твар умна Створитеља, треба согласју општем да подражавам.“ Његошево опредељење је, дакле, да путем једног скривеног кодирања створи поетске структуре које би биле изграђене на истим принципима на којима је и читав Универзум саздан.
Да је Његош заиста унапријед пројектовао, не само поетске садржаје и филозофске суштине, већ и структуре, композиције и форме, има доказа напретек. Тако је за Лучу микрокозму строго одредио и број страница на којима дјело треба да буде одштампано („Нек буде у октаву печатано, по двадесет стиховс ма свакојему образу“). Штампање, пак, Горског вијенца, непосредно је надгледао током четири мјесеца боравка у Бечу.
Своја три најзначајнија дјела Његош је и формално ујединио у једно дјело, и то тако што је „удесио“ да број стихов испред и иза строго утврђене „референтне тачке“ буде у неспоредној релацији са првим савршеним бројем, са бројем шест, као и у посредној релацији са златним пресјеком.
Евентуално Његошево угледање на библијски „Шестоднев“ не противурјечи угледању и на савршенство броја шест, јер, да парафразирамо Светог Аугустина, није број шест савршен због тога што јеБог створио свијет за шест дана, него обрнуто: Бог је створио свијет за шест дан, због тога што је број шест савршен.
Наведени формализам доведен је у везу са суштином поетског садржаја, са поводом и разлогом његовог стварања. Тако, ако већ постоји „Адамова лаковјерност грдна“ и „непостојност лика“, а осим тога Бог својим „свевидећим оком“ види и „Сатанине мрачне намишљаје“, јер „он је буну зажећ наумио“, јасно је каква (оправдана) кључна одлука мора бити у Лучи – повести „страшну и крваву борбу“ са Сатаном.
У Горском вијенцу, цивлизација ораха и цивилизација бројаница не могу заједно, „крст и луна нека се ударе / коме прсне чело, куку њему.“ Отуда (оправдана) одлука мора бити – „Удри за крст, за образ јуначки!“
Коначно, упркос томе што Шћепана Малог у предговору назива „лажом и скитницом“, одлуку о томе да он „јесте цар“ доноси народ, по некој својој интуитивној логици.
Његошева „математизација“ коју сам предочио у више научних радова, није сама себи циљ, није никаква нумерологија, већ је резултат упорног и доследног истраживачког поступка којим се открива согласје опште унутар укупног Универзума. Изненађује наравно Његошева способност да све то учини тако строго и прецизно. Али оно што посебно изненађује јесте вишеструкост нивоа значења у оквиру истих математичких и бројевних датости.
Његош нас је провео кроз све градације бинарне симетрије, пропорције и хармоније у којима су учествовала сва три дјела, и вратио нас у средиште – у тачку у којој се спајају и у исто вријеме раздвајају рукописна и штампана варијанта средишњег дјела (опуса) у којој позицији и улози се налази Горски вијенац.
