Херман Нојбахер, економски експерт и политичар, Хитлеров изасланик за Југоисток; добар дио Другог свјетског рата провео је у Београду и Подгорици; како се види из његових Мемоара веома добро је познавао историју балканских народа и залагао се за њихов бољи третман код Хитлера. Ипак, 1947. године је у Југославији осуђен на 20 година затвора, али је 1952. године пуштен због болести. Потом је радио у Етиопији, у служби цара Хаиле Селасија као савјетник при стварању модерне државне управе.
Нешто о Црногорцима. Црногорци су Срби, који посједују посебну самосвијест о томе да су управо они најбољи Срби. Они су, дакле, Срби. Ови становници брда имају, међутим, изразиту самосвијест и посебан начин живљења. О својој српској браћи, која живе на планинама средње висине и у Панонској низији, гледају са мирним, самоувјереним непоштовањем.
Са друге стране, Црногорци су у очима Срба предмет бројних вицева и анегдота. Није, међутим, никакав виц да је ова сићушна књажевина објавила рат Напоелону када је Француска напала Русију. „Нас и Руса заједно 150 милиона“, казао је прије више деценија један Црногорац, када земља није имала ни 300 хиљада становника.
Када је у Првом балканском рату, године 1912, краљ Никола објавио мобилизацију, два Црногорца, која су се нашла у грчкој, послали су на Цетиње телеграфску поруку следеће садржине: „Да ли да одмах кренемо на Цетиње, или да ударимо на Турке с бока?“
Ко хоће да боље упозна душу ових брђана, препоручујем му да чита сјајне анегдоте и приле њиховог правог јунака из 19. вијека, Марка Миљанова.
Велики понос Црнгоорци налазе у чињеници да свемоћним Турцима није никад пошло за руком да потпуно овладају њиховом малом земљом. Вјековима су водили храбра, хајдучки, мали рат, који је у класичној епској пјесми описао њихов владар и епископ Петар II Петровић Његош (1813-1851) и тиме поставио трајни литерарни споменик тој борби с Турцима. Ријеч је о „Горском вијенцу“.
Једном приликом сам неком угледном Црногорцу у шали казао: „Могуће да Турци и нијесу били толико запели да освоје тај комадић камене пустиње која се зове Црна Гора?“ Он уопште није разумио да се шалим, већ се наљутио.
Другом Црногорцу сам рекао ово: „Ви Црногорци сте нека врста српских Тиролаца. Оно што у очима Њемаца представљају Тиролци, то су Црногорци за Србе!“ При том сам, наравно, мислио да дам комплимент Црногорцима, јер се свако сјећа Андреаса Хофера, који се борио против Наполеона и француске окупације.
Црногорац ми је на то мирно одговорио: „Боље да кажете: Црногорци су српски Пруси!“
Они једноставно не желе да их човјек другачије види, сем у великим, свјетским оквирима.
(сјутра, у следећем наставку: Срби су жртва Хитлеровог комплекса)