трагом трача

    Милу Ђукановићу пријети анатема!

    5616
    И данас у Беранама, Мило Ђукановић је наставио са пријетњама Српској цркви

    „Дјецо, последњи је час и као што чусте да ће доћи Антихрист, има и сад много антихриста. По томе познајемо да је последњи час. Из наше средине изађоше али не беху наши, јер кад би били наши, остали би с нама, али они изађоше да се објави да нису наши…“ (Прва Јованова посланица, 2:18)

    Пише: Љубиша Морачанин

    У црквеним круговима у Црној Гори све гласније се може чути да врх Српске цркве размишља о анатемисању Мила Ђукановића, а тако нешто се да наслутити и из прекјучерашње изјаве патријарха Иринеја који је упозорио предсједника Црне Горе да се потруди да не заслужи проклетство. Шта је у ствари – анатема?

    Анатема (у буквалном преводу „посветити“ или „посвећено“) је, у данашњем значењу, клетва или проклетство. Православна црква дефинише да анатема сама по себи није проклетство, већ да се дотични оставља сам себи изван Цркве, тј. заједнице вјерника. Адекват у римокатоличкој Цркви је екскомуникација.

    Анатема је, од времена Новог завјета, традиционална реакција Цркве на јерес (Гал. 1, 8) али и на тешке моралне и етичке преступе (гријех), без воље дотичног на поправљење (1 Кор. 5, 12). У званичном говору Цркве анатема је „издвајање из црквене заједнице“ (Гал. 1, 8), које се испуњава или пријети над јеретицима али и над онима који одбијају црквену послушност.

    У Новом завјету, Јавенђељу по Матеју, постоји Прича о изгубљеној овци, о уразимљивању заблудјелих и о значају суда Цркве. У овој причи даје се слика безграничне љубави и милосрђа Божијег према палом човјеку. Препоручује се његовом брату да га не оставља у гријеху, већ да се потруди да исправи своје грешке. Али, то треба чинити опрезно, с братском љубављу. Најприје га треба опоменути насамо, па ако постане свјестан свог гријеха и покаје се, „онда си добио брата својега“.

    Ако, пак, он не послуша братски прекор и савјет, него остане упоран у свом гријеху, онда његов брат треба да узме са собом једног или двојицу свједока братовљевог понашања, који би могли снажније да утичу на њега и да га подстакну на покајање. „Ако пак ни њих не послуша, кажи Цркви!“

    „Ако не послуша ни Цркву, него и даље буде као незнабожац и цариник“, то јест ако је толико окорео у гријеху, да не поштује ауторитет пастира Цркве, „онда нека буде одлучен од општења с вјернима, као цариници од општења са Јудејцима, који су их сматрали крајње развраћеним људима“.

    Смисао изреке је следећи: човјека који не признаје ауторитет Цркве, немој више да сматраш за свога брата, прекини хришћанско општење са њим, како се не би заразио болешћу. Такви упорни грешници, који одбацују ауторитет црквене јерархије, бивају потпуно изопштени – избачени из Цркве, за шта нам примјер даје свети апостол Павле (1. Кор. гл. 5). Управо на овим ријечима Господњим, заснива се „одлучење“ (изопштење, избацивање, екскомуникација) које Црква практикује од апостолских времена и које се назива анатема, у пуној сагласности са Првом посланицом Коринћанима (16,22).

    Анатема није проклетство како многи мисле, осуђујући Цркву јер тобоже допушта акт противан хришћанској љубави. Анатема – то је крајње уразумљујућа мјера за упорне грешнике, који не могу да се поправе, и за упозорење другима, да их не би слиједили. Право на ово црквеној хијерахији је дао сам Господ: „Заиста вам кажем: што год свежете на земљи биже свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу!“

    У случају Мила Ђукановића, јасно је да нису помогла многобројна упозорења црквених великодостојника, те да Цркви не преостаје ништа друго него да га анетемише. Исто тако, проклетство чека и све оне који буду учествовали у отимачини црквене имовине, од посланика, преко полицајаца, до других државних службеника. И да им Црква формално не изрекне такву казну, јасно је да ће их Бог казнити. Најбоље то знају Цетињани: како су прошли њихови суграђани који су почетком 90-тих година јуришали на Цетињски манастир!