Пише: Атанас Ступар
Црна Гора је јединствена по људима – промашеним талентом, неизграђеним радом, некултивисаним временом, којима је упркос свему томе пружена прилика да без напора и услова постану сликари, књижевници, професори, теоретичари, аналитичари, режисери…
Верификована безвриједним изложбама, књигама, звањима и наградама, од стране црногорске државе, та „црногорска елита“ једино је успјела доказати да су сликање, писање, истраживање, боље рећи мазање, шкрабање и жврљање – најсигурнији и најбржи путеви за достизање друштвеног статуса.
Исправљање „историјских неправди“ постала је њихова опсесија и пријека потреба, јер су се једино промоцијом анахроног црногорства и прекарајањем историјских вриједности, могли избавити из свог интелектуалног аутсајдерства и запуштености.
На њима заснована црногорска културна и научна стварност, данас је доведена до усијања, које опасно зрачи националним кичом и изазива транс у све непросвећенијем друштву.
У политици и јавном животу, ова појава рефлектовала се креирањем колажа у којима су се сјецкањем, лијепљењем и доцртавањем, исфабриковале слике црногорске прошлости према садашњим политичким потребама. У ствари, сви они безрезервно се боре само за себе, односно за државу која је признала њих и прилагодила их свим својим амбицијама и дометима.
Без дилема куда и како наставити, као да све и једино зависи од исказаних жеља и захтијеваног комфора, са танким брашњеником самосвијести и неидентификованом традицијом, угуркавају нас тако декларисани Црногорци у трећи миленијум са већ чувеним слоганом „Црна Гора – нема друге“.
Овај црногорски на(р)цизам рађа се из духовне испражњености црногорства и организује халабуком за одбрану од непостојећих непријатеља, а храни биједним флоскулама о Црногорцима и антицрногорцима, као пaтриотамa и издајницима који се „препознају“ као константа и вишевјековни продукт црнoгоорске историје.
(из ревије Исток, број 56, март 2001)
