Данас су Материце

Чуварке православља!

4830

Средином 19. вијека, славни аустријски путописац Феликс Каниц, који је походио и наше крајеве, оставио је и свједочанство којим је изнио утисак да је у оно вријеме свака српска кућа имала свог свештеника. Под овим је подразумијевао српске мајке и жене, које су и тада, као и данас, биле главни чувари и баштиници духовности у српском народу.

Љубав њихова према Богу и своме породу чинила их је и чини најревноснијим свједоцима и проповедницима Христа Васкрслога.

Познато је да су заправо наше мајке биле те које су тињајући пламен светосавља одржале неугашеним и сасвим неутуљеним и кроз све касније нараштаје како би га и нама  предале на даље чување и одржавање.

Неправедно би било не сјетити се свих оних погурених и забрађених бака које су се, у сузама молиле, док су њихови мужеви и дјеца били на фронтовима многобројних битака и ратова на овим просторима. Сузе њихове капале су, освјештавале нашу стварност и натапале подове светих храмова и онда када никога осим њих и свештеника у њима није било.

Њихова непоколебљива вјера равна је оној вјери десеторице губаваца, и зато им дугујемо вјечиту захвалност.

Лишене високих школа, теолошких знања, и научних звања, Духом Светим оне бјеху уведене у разумијевање материнства као прије свега духовне а не пуке биолошке категорије.

Коријен овоме лежи у чињеници да је у саму срж схватања породице у православљу уткана свијест да је она ни мање ни више  но – домаћа црква. У тој основној ћелији заједнице, очеви би имали да обављају дужност епископа, мајке свештеника, а дјеца народа Божијега, узводећи једни друге у више сфере постојања, у наручју Мајке наше Небесне.

У свему реченом нас утврђују речи блаженопочившега патријарха  Павла који остави својеврсни завјет свакој жени српској: „Жена треба да буде свештеница у домаћој цркви – у породици.“