Пише: Момчило Селић
Ако је Гаврило Принцип убио Фердинанда зарад наше части, алалило му се, но ако је уз то (као изврстан стрелац) истовремено убио и кнегињу Софију (зарад нашег образа), проклео нас је много више него што је Бугарин, који је убио краља Александра, проклео свој народ, проклет, и иначе својим туринским, азијатским поријеклом.
За Принципа (кога, интересатно, многи западни аутори сматрају Јеврејином и масоном) убиство у Сарајеву представљало је (да будемо великодушни) чин освете и прање нашег обрааз, али, сасвим сигурно, тај злосретни атентат је укаљао нашу част, ако ничим другим, убиством једне жене, мајке, па и мученика пред тим истим демоном који ју је, у воду дворске камариле K und K, прогонио од њеног несретног заљубљиваља у престонаследника.
Био Принцип – Јеврејин, Србин или Југослвоен, то нама не сме бити ни важно ни битно – убиство у Сарајеву приписано је нама, и ми смо га прихватили као своје (макар и именовањем улице Гаврила Принципа у Београду).
Убиством Фердинанда запалили смо фитиљ на нашем Бурету Барута и изазвали оно што се овим свијетом ваља већ 100 година и што нас ових дана, неумитно, као конац сифилиса, или сиде, уништава, без обзира на нашу несвесност и заборав узрока наше казне.
Јер, убивши Фердинанда мучки, убили смо и нашу част, а то посувраћено чишћење нашег образа довело нас је и до слављења данашњих српско-пучких и медијских осветника и хероја: Шешеља, Аркана, Бокана, Гишке, Шљиванчанина и других њима сличних пустахија, комплотиста, егзекутора и агената.
Апис, очигледно, поред све своје родољубивости није схватио да ради за непријатеље српства, а нарочито Европе, да није било довољног повода, као што је Сарајевски атентат, многи историчари од угледа сматрају да не би било ни Вељега Рата – нити Бољшевичке (јудејске) револуције, нити комунизма, нити Балфурске декларације (зачетка Израела), ни Версајског „мира“ (којим смо ми, Срби, утјерани у Југославију), ни Хитлера као одговора на лихварске „репарације“, нити сатанске, содомске Вајмарске Републике, нити Другог свјетског рата, са хрватским геноцидом над нама, и Брозом, и свим што је уследило потом…
Очигледно, Богу, нашем, гадно смо се огрешили, изгледа да нам је требало и последњег рата и бројних пораза у њему, да почнемо да размишљамо о свему овоме о чему управо пишем, као осуђеник на филм и причу о сопственом, нашем, бешчашћу.
Деценијама смо већ без вере у Бога, па не знам је ли то казна за наше претходне грехове или узрок онога што нас тек чека.
Без вере у узрок и последицу нема ни хришћанства ни Срба; зато се Изабрани народ – као Бурбони, никада ничему није научио, нити је у било чему видио свој удио, нити последицу сопственог дјелања, стања, или недостатка части…
Принцип зато није и наш, српски, принцип, без обзира на све књиге и казивања која тврде супротно.
Он није био Србин, нити је то могао да буде, па све и да је хтео.
Без части ми себе немамо. А ко себе нема, нема ничега, нити је Богу потребан, па да му је све под ноге, као Изабраном Народу.
То што су наши непријатељи и душмани (Јевреји, Турци и Швабе) сви гори од нас, нама, на жалост, ништа не помаже, утолико горе по нас, кад смо гори и у живљењу и у самопотврди, и у одавању поште Богу Истиноме, чак и од наших деградираих противника.
Јер, да душмана нема, паметни људи би их самима себи измислили и наметнули да их – опет собом – држе у подсећању да је и Бога и Сатане, и да је избор између бар та два принципа – принципа Правде и Истине, и принципа Моћи, Добити и Лажи – вечит и неизбежан, и основни услов за било какво постојање, макар за нас, створове.
Српска историја зато – наша част – захтева да се осврнемо око себе (и пре свега, иза себе) и погледамо сопствене трагове, не бисмо ли утврдили (пре него што кренемо било куда даље) јесу ли то доиста наши трагови и вреди ли њиховим смером ићи.
Без части и витештва зато – нема Срба, као што их није било ни за време Марка Миљанова који је и написао „Примјере чојства и јунаштва“ пошто их је – пре свега самиме собом – и остварио и осведочио, као путоказ наследницима који су га претекли мимо злосретног јединца, на чијој су му смрти Шиптари честитали, говорећи му: „Благош теби Марко, кад немаш изданка да ти погуби част, недоличношћу наспрам Мар Миљанина, јунака без премца!“
Но, Шиптари су и ту погрешили – има Марко Срба по себи: они живе и данас, међу нама, смјели и честити као прави антички куроси, засмејани у лице смрти, пораза, бесмисла, и пропада; они наши витезови, Срби, не шепуре се по страницама било чијих новина, нити по било чијим (најмање београдским ТВ екранима) они јесу, они ће бити, макаернас – њих – остало само неколико хиљада, да наставе оно зашта нас је Бог одредио када нас је поставио за Своју гарду на Земљи.
