ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА: Испосница св. Петра Коришког

3649

Фреске које се налазе у Испосници св. Петра Коришког спадају у најстарије примјерке монументалног сликарства средњовјековне Србије и истовремено, за сада, јединствене примјерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља

Остаци манастира, са Испосницом Св. Петра Коришког и рушевином цркве Св. Богородице, налазе се двадесетак километара источно од Призрена и 6-7 километара јужно од села Корише, у шумовитој клисури Коришке ријеке, под стијенама планине Русенице, крајњег сјеверног обронка шарпланинског масива Коџа-Балкана.

Село у коме се налази Испосница и манастир звало се у средњем вијеку Свети Петар. Тај назив је сачуван и у турским документима све до 1876, када је коначно преовладао назив Кабаш, који су по расељавању Срба у 18. и 19. вијеку донијели и натурили досељени Албанци, као успомену ан своје завичајно мјесто у сјеверној Албанији.

У склопу манастирског комплекса сачувани су остаци ћелије Испоснице, цркве, монашких ћелија и економских зграда у којима се разликују поједини наврати грађења. У најстаријој испосници остало је само неколико квадратних метара живописа, изведеног за живота св. Петра Коришког.

Постоји мишљење да је Испосница настала крајем 11. или у првој половини 12. вијека. Постојање пећинске цркве Св. Петра Коришког спомиње се још за вријеме краља Милутина, а затим у повељи краља Стефана Душана, од 9. маја 1343. године. Црква св. Петра Коришког помиње с еи у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. Из истих извора се види да је црква постојала и раније, чак и у Милутиново вријеме, и да је већ тада постојао јако развијен култ Петра Коришког. Поштујући тај култ, цар Душан је идући у лов овам, најприје сам, а потом и са својом женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај тешко приступаачни крај „поклонивши се чудотворним моштима св. петра“, негдје између 1346. и 1355, и том приликом даровао манастир имањима.

О Петру Коришком, који је у пећинама проводио у 13. вијеку пустињачки живот, нема много историјских података. Житије св. Петра Коришког који је умро у своме манасиру у дубокој старости, написао је Теодосије Хиландарац (око 1310). Кости Петра коришког биле су, по једном заоису, пренесене 1572, у Црну Реку код Новог Пазара, јер их коришки монаси више нису могли сачувати од зулума потурица. По другом запосу, оне су од 1763. у пећинској цркви манастира Црне Реке.

Купола Испоснице са два слоја живописа (13. и 14 вијек)

У најстаријој Испосници остало је само неколико квадратних метара живописа, изведеног за живота Св. Петра Коришког. У доњем реду насликани су Поклоњење епископа са дјелимично очуваним ликовима св. Григорија Богослова и св. Василија Великог и низ ратника: св. Димитрије, св. георгије, св. Прокопије, св. Меркурије, св. Никита и св. Власије. У горњем реду сликан је иконографски необичан Деизис са Христом на престолу, Богородицом са марамицом у руци. Св. Јованом Претечом прекрштених руку на грудима, арханђелом Михаилом и два апостола. Натписи су наизменично српски и грчки. Колорит ових фресака је светао идекоративан, по узору на византијско сликарство испосничких насеобина у Кападокији, јужној Италији, манастиру Св. Софије на Китери или иконама Синаја.

Хронолошки, ове фреске спадају у најстарије примјерке монументалног сликарства средњовјековне Србије и истовремено, за сада, јединствене примјерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Сликар ових свијетлих и декоративних фресака је скромних способности, очевидно из редова домаћих монаха – сликара 12-13. вијека, али су и његова скромна дјела драгоцјена као свједочанаства о могућностима и достигнућима првих српских умјетника, монаха и њихових ктитора.

Васкрсење Лазарево, на сјеверној страни пећинске цркве (14 вијек)

Подигнута црква је живописана око 1350. године, али је остало свега неколико мањих површина тешко оштећених фресака. У калоти пећине је дио композиције са Христом и попрсјима пророка у насликаној лози. На сјеверној стијени су дјелови сцена из Христових чуда и Богородичног циклуса.

Из 14. вијека је и стамбени дио манастира, са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом, који се налазио са сјевернозападне стране цркве. Стотину метара источније од Испоснице, под сусјендом стијеном Чукаљ, стоје рушевине цркве св. Богородице, сазидане такође у 14 вијеку, за коју народно предање и данас каже да је подигла сестра Петра Коришког па је у народу остао натив „црква сестре Петра Коришког“.

У данашњем селу Кабашу, односно средњовјековном Светом Петру, археолошким ископавањима 1963. године установљени су, у разним дјеловима села, oстаци још 3-4 средњовјековне црквице, као и масивни темељи звоник, или пирга, који је на бријегу изнад ове анахоретске насеобине имао доминантно мјесто.