Једном су упитали немачку теолошкињу Дороти Золе како би детету описала срећу. „Не бих му објаснила. Бацила бих му лопту и пустила га да се игра“, казала је она.
Пише: Лука Јевтовић (РТС)
То је нешто унутра. Ту почиње. Као грумен ваздуха, како је то рекао Харуки Мураками. Осећај који, и пре него што га постанете свесни, постаје нагон који, и пре него што га услишите и први пут, постаје насушна навика.
Јер тамо је. Стоји између бусенова и јасенова, камења и семења, дроњака и обронака. Лопта.
Да, лопта, шта друго. Лаж је да је округла. Не постоји савршено округла сфера у космосу, али ни савршено око које би то приметило. И она је тамо и ви морате да урадите нешто поводом тога. И то вам је то. Када га оголите, огулите и расклопите, фудбал је управо то. Тежња. Он је однос између два тела, живог и неживог, и неутољива, незајажљива жеља да се он одржи. И та универзална тежња је његова база.
Пре него што смо се премазали клупским бојама, пре подизања и пуњења величанствених стадиона, пре успореног снимка, пре злата и сребра, пре клупских грбова који се такмиче и побеђују корпоративне логое, она је била ту. Пре трагедија и комедија, пре епова и пантомима, пре невероватних повратака и тврдоглавих ћорсокака, пре новог и офуцаног, пре легија падајућих звезда и звезда у успону, пре клишеа и инспирација, она је била ту. Пре него што је фудбал постао упетљан у све могуће социјалне идентитете и социјалне поделе које их нужно прате, пре католика и протестаната, пре избеглица и локалаца, пре сиромашних и богатих, пре елита и маса, пре аутентичног духа града и скоројевића и готована, пре нас и њих у свим деловима трећег камена од Сунца, постојала је та тежња.
Ирационална, јер да није не би ни била тако снажна. Несвесна, као измицање руке након контакта са врелом плотном. Неопходна, као измицање руке након контакта са врелом плотном.
Све ово друго долази и јесте важно, али долази и постаје важно много касније. Јер рећи да љубав према фудбалу потиче од љубави према клубу, регији или фудбалеру било би као признати да сузе теку из марамице. Тежња, пре свега. Тежња је исходиште. Зато што смо везани за лопту као за неки егзоорган који се не може кастрирати, лучилац ендорфина, сератонина и сваког другог „ина“.
Први од стране човека направљен сферични објекат, према доступним археолошким подацима, настао је пре отприлике 4.000 година. Међутим, сасвим је извесно да је човек бацао и, за нас важније у овом тренутку, шутирао каменчиће, воће, можда чак и лобање и све друге овалне и обле предмете које је велики и страшни свет стављао пред њега, много раније. Како и не би. То је чин коме се не може одолети. Питајте било кога ко је пробао.
Једном су упитали немачку теолошкињу Дороти Золе како би детету описала срећу. „Не бих му објаснила. Бацила бих му лопту и пустила га да се игра“, казала је она.
Али како да се игра?
„До скрајнуте собе стана на другом спрату, до кревета на ком смо лежали, допирала је граја деце која су на мајској врућини уз жустре псовке играла фудбал. Приметили смо да су простоте које су једни другима довикивали имале значење онога што смо и ми чинили, па смо усред вођења љубави застали на тренутак, погледали се у очи и насмејали се“, написао је Орхан Памук негде на самом почетку свог „Музеја невиности“. И док не постоји начин да знамо како је изгледало оно што се дешавало у скрајнутој соби на другом спрату, савршено добро знамо како је изгледало оно што су радили дечаци.
И у томе је исто ствар. Обреди љубави су присутни свугде, баш као и обреди рађања, венчања, смрти. Али је њихова изведба културолошки условљена и долази у безброј форми и инкарнација. Фудбал је исти свугде. Његова правила су иста свугде и иста су за све.
