Етно-стрес код Срба у Црној гори

ЛЕПОСАВИЋ: Срби у Црној Гори немају истинске лидере!

8309

Ако чине трећину становништва и ако тај фактицитет већ двадесет година није преведен у реалну политичку снагу која би легитимно постала брана пројекту дискриминације до асимилације – онда је јасно да Срби у Црној Гори немају истинске политичке представнике, да се осјећају немоћнима и да се налазе у стању етно-стреса који има бројне последице

Пише: др Владимир Лепосавић

Политичка и шире друштвена догађања у Црној Гори последњих деценија, такве су природе да се може констатовати последична сусретнутост домаћег становништва са бројним патолошким појавама које су постале дио његовог социјалног бића.

Константа политике нове црногорске државе, која је битно допринијела урушавању елементарног система вриједности и кључно онемогућила објективно приближавање друштва демократском, јесте трајућа изложеност српског народа разноврсним и већ успостављеним облицима дискриминације и опресије.

Активности властодржаца – почев од преваљивања последица ускоинтересне политичке борбе у заједничкој држави за и против исте, преко усвајања законодавства по мјери упорно скриваних економских бенефицијара и непрекидно тражених државних непријатеља, завршно са признањем независности самопроглашеног Косова и НАТО учлањењем противно вољи убједљиве већине свог становништва – произвеле су стање колективног незадовољства и социопатског неповјерења које почива на збиру појединачно спутаних воља и неостварених потреба.

Иако нису једини који трпе утицаје описаног начина владања, Срби су свакако најугроженији јер су само они непрестано изложени, сада већ једном технократском шовинизму којег симболизују подразумијевајуће дискриминисање и уклањање остатака споменика српске историје и културе и других идентитетских обиљежја из свих дјелова јавног простора.

Срби су, дакле, једини којима је јасно предочен „разлог“ њиховог крајње неповољног положаја и дата могућност да за такво стање неког конкретно окриве – себе саме. То је, уосталом, пут који се нужно мора прећи да би процес какав је насилна асимилација исходовао.

Стању статусне и друге заточености Срба у Црној Гори доприноси и само њихово нечињење односно неадекватно политичко организовање. Јер, оно што је било природно да се у међувремену догоди јесте одговарајућа реакција учинковитог супротстављања грађана који су деценијама објекат горе описаних активности.

Ако Срби чине трећину становништва и ако тај фактицитет већ двадесет година није преведен у реалну политичку снагу која би легитимно постала брана пројекту дискриминације до асимилације – онда је јасно да Срби у Црној Гори немају истинске политичке представнике, што је у савременим политичким системима најефикаснији механизам одбране сопствених права и интереса.

Oпозиционe политичкe партијe дјелују калкулантски и неодлучно што, повремено, резултира чак потпуним напуштањем програма заштите националних права својих бирача. Због непреузимања политичке одговорности за неуспјехе и поразне епилоге којима су изложени грађани, немали дио опозиционог, српског бирачког тијела сматра своје представнике дијелом разлога укупне кризе.

Већина политичких представника Срба у Црној Гори, иако и сами његују праксу ауторитарног политичког понашања и иако знатно мање у немилости званичне власти него што су то грађани које заступају, ипак нису deus ex machina, већ резултанта укупности тренутног стања националне свијести и односа локалне политичке културе.

Почетком осамдесетих година скован је термин „етнострес“ (ethnostress) у жељи да једним појмом, на основу конкретног историјског примјера, буде обухваћена веома сложена појава. Етнострес као посебно стање огледа се, најкраће, у тзв. дисфункционалном функционисању чланова једне групе, гдје је такво „функционисање“ обиљежено још и осјећајима страха, бијеса и конфузије идентитета.

На једном од научних симпозијума, одржаном почетком деведесетих година у Канади, који је за тему имао феномен етностреса, истакнуто је да бројне културе и нације широм свијета доживљавају, под сличним условима, сопствене форме ове дисфункционалности, и то је, као што се може видјети, нажалост, тачно.

Суштинске одреднице етностреса као његови појавни облици то јест обрасци понашања припадника нације и културе који ову социопатолошку појаву трпе јесу:

-„замрзнутост потреба“ оличена у немогућности или осјећају суздржавања од иницирања процеса остваривања сопствених права и интереса;

-недостатак повјерења и самопоуздања као последица негативног искуства везаног за одузимање оригинарних права;

-изолованост (и у оквиру сопствене заједнице);

-подвојеност и фракционаштво што се манифестује кроз однос према својим представницима и то као: континуирано гајење неповјерења и критичности или, с друге стране, нереално очекивање и надање;

-окруженост стереотипима и опасност усвајања истих, у условима данашње агресивности и посебно изостајања контроле стручности и етичности у раду масовних медија;

-манир преживљавања који се јавља као реакција на повреду права и дискриминацију и има за циљ да се у будућим, очекиваним актима угрожавања сопственог идентитета избјегне непријатност – што доводи до развијања вјештина потискивања емоција и мишљења, последично утичући и на односе унутар исте групације;

-синдром таоца као адаптирање на амбијент недостатка слобода уз постепено прихватање супротних ставова и увјерења, што се у свакодневним активностима испољава кроз избјегавање упражњавања обичаја и активности идентитетског карактера;

-сузбијање културе као лимитирање бивствујућег простора које доводи до губитка контроле над одржањем сопствене културе;

-„култура под стаклом“ као појава коју узрокују промјене идентитетских и културолошких општих мјеста негирањем постојања етноса ињегових права, доводећи до праксе свођења културног живота (супротно пожељном – да испуњава садржином свакодневне активности) на, у ту сврху унапријед одређене, временске и просторне оквире.

Пажљивим освртом на сваки од наведених узрока и појавних облика етностреса, долази се до сазнања да је положај српског народа у Црној Гори много више и деликатније неповољан него што се о томе може закључити простим анализирањем последица конкретних политичких прилика.

Нарастајуће незадовољство, у немогућности дисперзовања кроз смислене политичке и друге акције које би довеле до елиминисања његових узрока, као бумеранг се враћа и пријети да, погоршањем стања изолованостии подређености једног народа, исти кључно дезинтегрише. Организована шира абреагација политичке, социјалне и културне природе је нужна, али је, чини се, као и до сада, може бити прије стихијски и спорадичним, индивидуалним акцијама него планским и заједничким дјеловањем.

Узроци који су довели до појаве растакања и слабљења српског националног бића у Црној Гори могу бити отклоњени тако што би се, у скорије вријеме, одговарајуће бирачко тијело сабрало око једног, конзистентног програма и његових представника способних да доведу до резултата промјене система власти прије неголи пуке смјене њених вршилаца.

Будућност Срба, уз све претходне напомене и без обзира на конкретан modus, зависи, коначно, од тога да ли ће се кључно опредијелити да истрају у остваривању својих природних права и институционализовању правила да одлуке које се тичу српског народа не могу бити доношене против његове воље.