пише: проф. др Борис Стојковски
Тешко је из аспекта савременог човјека повјеровати да је Свети Сава, најбитнија личност цјелокупне српске историје, до прије неколико деценија имао изражен култ, односно велико поштовање међу муслиманима.
Од доласка Турака на Балкан, и заправо од почетка исламизације српског становништва у дјеловима југозападне Србије, као и другим српским земљама (превасходно сјеверним деловима данашње Црне Горе), поштовање према Светом Сави, као и дубока и искрена вјера у чудотворност његових моштију, били су обележје муслиманског живља.
Неколико историјских извора из времена првог вијека османске власти на Балкану речитије свједоче него било шта друго о размјерама тога поштовања. Млетачки амбасадор у Цариграду и истовремено путописац Бенедето Рамберти је 1534. године забележио да манастиру Милешеви већу милостињу дају Турци него ли хришћани!
Француски аутор, пак, по имену Жан Шено (пратилац француског амбасадора Арамона и самог султана Сулејмана) на путу за сафавидски Иран 1547. године је записао како Турци штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу.
Још један Млечанин, Николо Зено у коментарима на путовање у Персију које је јула 1473. године предузео амбасадор код Узун Хасана и његов предак Катарин Зено, у отприлике исто вријеме, 1550. године је писао да милешевско манастирско братство живи од милостиње што им понајвише пружају Турци, који свеца особито штују и јако га се боје. Сличне податке забележио је 1574. године француски аутор Пјер Лескалопје, који је те године путовао у Ердељ.
Постоји жива традиција код становника обеју вјероисповести у Рашкој и сјеверним дјеловима Црне Горе да је лијева рука Светог Саве која је чудом преживјела ватру, вјековима чувана код муслиманске породице Ченгић из малог села Потпећа код Пљеваља.
Различити истраживачи, посебно они који се баве народном традицијом и обичајима, записали су и пренели и неке етнолошке забелешке о поштовању Светог Саве и манастира Милешева међу локалним муслиманским живљем. Понегде се тако може читати како су се становници оближњег села Хисарџик, иако муслимани, увек радо одазивали на манастирске мобе поводом жетве, косидбе и других пољопривредних и осталих радова, а забележено је и да су у стара времена научени да када пролазе поред манастира сиђу са коња и не јашу док га не прођу.
Недалеко од манастира је и Савина вода на коју су и локални муслимани одлазили и која је позната по чудотворним излечењима. И у Пријепољу, кажу неки аутори, муслимански живаљ је рачунао вријеме више по православном календару, изузетно су увек поштовали црквену литију и пуштали је да прође кроз њихова имања. Сељаци су чак и одвајали дио воска за манастир и имали јак осећај припадности светосавским коренима и српском идентитету.
Зна се и за муслимане у Гусињу који су такође поштовали Светог Саву, због чуда које је, према предањима у тој средини, чинио у околини како Плава тако и Гусиња. Бројни топонови, који су носили Савимо име, затрти су тек у вријеме комунизма и у вријеме Ђукановићеве владавине. Тако су комунисти, 1967. године, преименовали Савине изворе у Алипашине изворе, а локална плавска власт је не тако давно, почетком 21 вијека, Савино око, велико врело воде на граници са Албанијом, преименовала у Око скакавице.
Вријеме у којем живимо довело је не само до заборава овог култа, његове негације, већ и до отворене мржње која је имала да послужи и у етногенези и идентитетским питањима на Балкану. Но, суштина је да је сав српски живаљ, невезано од вјере, па и онај муслимански, указивао велико поштовање према Светом Сави, испредао о њему бројне легенде и неговао специфичан култ ове личности.
