Палеоантрополог Филип Ганс оцјењује да ова открића говоре да се лице Хомо сапиенса формирало налик данашњем врло рано у историји те врсте, али облик мозга, а вјероватно и његова функција, много касније
Разумијевање поријекла човјека преокренуло се наглавачке открићем фосила у мароканском налазишту Јебел Ирхоуд Маорку, који су неких 100.000 година старији од било којих досад пронађених остатака наше врсте.
„То откриће представља сам коријен наше врсте, најстаријег Хомо сапиенса пронађеног у Африци или било гдје другдје“, рекао је Џен-Џек Хаблин, један од водитеља истраживања и директор канцеларије за људску еволуцију у Институту Макс Планк у Лајпцигу.
У „гнијезду људских остатака“ пронађене су лобање, кости удова и зуби најмање пет појединаца старости 300.000 година, што је права сензација у подручју антропологије.
То откриће у Сјеверној Африци, а не на истоку или субсахарској Африци, такође је промијенило досадашња сазнања. Зуби и лица наликују данашњим људима, али лобање издуженог облика показују да је мозгу требало много више времена да еволуира до данашњег облика.
Палеоантрополог Филип Ганс оцјењује да ова открића говоре да се лице Хомо сапиенса формирало налик данашњем врло рано у историји те врсте, али облик мозга, а вјероватно и његова функција, много касније.
Но с обзиром на модеран изглед лица и зуба Хаблин оцјењује да су она толико личила данашњим да би их тешко разликовали ако би им се на главу ставио шешир.
Прије открића на налазишту Јебел Ирхоуд, смјештеном између града Маракеша и Алтантске обале Марока, за досад најстарије познате остатке Хомо сапиенса сматрани су они с етиопског налазишта Омо Кибич, старости процијењене на 195.000 година.
Научници су углавном сложни у томе да је Хомо сапиенс потекао из Африке, но открића из Марока говоре да је историја еволуције вјероватно обухватила цијели континент и да је Хомо сапинес прије 300.000 година био распрострањен широм Африке.
„Порука коју бисмо жељели пренијети јесте да је наша врста много старија него што се досад мислило и да се није појавила као „Адам у маленом рају“ негдје у Источној Африци. То је панафрички процес и много је комплекснији него што се досад вјеровало“, рекао је Хаблин.
„Вјероватно прије 300.000 година, прије Јебел Ирхоуда, преци наше врсте распршили су се цијелим афричким континентом и цијела је Африка судјеловала у том процесу“, рекао је.
Марокански фосили пронађени у шпиљи остаци су три одрасле особе, једног адолесцента те једног дјетета којем је било осам година, а вјерује се да су били ловци-сакупљачи. уз њих су и кости животиња међу којима су газеле и зебре које су ловили те камено оруђе попут копља и ножева и докази о употреби ватре.
Датирање фосила с мароканског налазишта обавио је Даниел Рихтер техником термолуминисценције, која се користи од 80-их година.
„Већ смо пронашли такав тип оруђа, такође датираних на 300.000 година, помало посвуда у Африци, а нисмо знали ко га је могао произвести“, рекао је Рихтер, а сада их научници могу повезати с Хомо сапиенсом.
Многе различите скупине су дакле коегзистирале, не само у врло удаљеним регијама већ такође и у сусједним подручјима. Хомо сапиенс је данас једина људска врста, но прије 300.000 година он је вјероватно дијелио планету с неколико данас изумрлих рођака у Евроазији, Неандерталца на западу и Денисована на истоку, те других у Африци.
„Дакле дуго времена коегзистирало је више врста човјека у свијету и они су се крижали, суживјели, размјењивали гене“, сматра Ентои Балзеј, палеоантрополог који није учествовао у открићу али сматра га „врло лијепим“.
Хаблин закључује да се данас „све више удаљујемо од линеарне визије људске еволуције према којој су се врсте низале једна након друге“.
Извор: Jutarnji.hr
