бисери мудрости

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ: Европи је потребна свјетлост са Истока!

1807

Могла или не могла, Европа ће морати опет, на свршетку своје историје, потражити свјетлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На Истоку, велим, јер нигдје је иначе нема, нема. Свјетлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа. Једна једноставна свјетлост потребна је свијету, а то је свјетлост  с неба, свјетлост божанска. Таква свјетлост увијек је свјетлила само с Истока

Извор праве вјере увијек се тражио само у Азији. Све свете књиге тамо су написане. Сва крупна вјерска предања отуда датирају. Сва подлина документа тамо су се налазила. Све богове дала је Азија, Европа ни једног – сем уображених. Индија је дала Буду, Арабија Мухамеда, Палестина Исуса. У Азији се увијек вјеровало да је човјек произашао од Бога.

Хиљадама година тражена је свјетлост на Истоку. Најмудрији Грци доказивали су своју мудрост цитатима источњачким. А нико код старих Грка, почев од Талеса до Платона, и од Херодота до Ксенофона, није за мудраца сматран, ко није био пропутовао Исток.

Рим је при своме паду капитулирао пред Истоком: одбацио је своје богове и поклонио се персијском богу свјетлости – Митри.

Алжир, Триполис и Шпанија васкрсли су из својих рушевина онда кад су се окренули лицем ка Истоку и отуда примили очекивану свјетлост, која им се јавила у арапском, поетичном, душевном и умјетничком Исламу.

Средњовјековна Европа, насељена цимбро-тевтонским „риђим бестијама“ галским и англобритским варварима с крвожедним друидским идолопоклонством, и скитским полу-људима, почињу своју поносну историју тек од онога часа када се витлејемска звијезда зауставила над њеним зверињаком, и кад је својом благом, божанском свјетлошћу обасјала њену мрачну пећину.

Историја европска почиње управо с доласком Христа у Европу. Дотле није било историје, дотле је било само комешање људских бића у Европи.

Европа се и доцније, у стотине прилика, окретала лицем ка Истоку, очекујући отуда свјетлост: у вријеме ратова религијских, у вријеме реформације, у вријеме метафизичке и културне сусталости.

Европа је једно вријеме недавно – гласала мајмуна за родоначелника рода људског. Она је прва истакла гласање као аргумент! Европа није дала ниједног богочовјека, ниједног бога.

Европа се налази данас у једном мрачном, и прљавом, и загушљивом тунелу. Њена гордост сломљена је њеним безумљем. Велика грешница да ли ће бити покајница? Да ли ће она, горда госпођа, моћи клекнути у прашину, као Марија Египатска или света Евдокија, пред једног азијског бога, пред највећег од свих – пред Исуса?

Могла или не могла, Европа ће морати опет  сада, на свршетку своје историје, потражити свјетлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На Истоку, велим, јер нигдје је иначе нема, нема. Свјетлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа. Једна једноставна свјетлост потребна је свијету, а то је свјетлост  с неба, свјетлост божанска. Таква свјетлост увијек је свјетлила само с Истока.

Али не са садашњег, наркотичког и клонулог Истока. Садашњи Исток је само блиједа успомена некадашњег Истока, само посмртни покров његов. Стари, живи Исток, Исток Арапа, Индуса и Израиљаца, јесте Исток небесне, божанске свјетлости, Исток богова и божанских пророка. Од тога Истока још једном ће гранути свјетлост над крвавим континентом гвожђа и дима.

Христос је рекао да ће доћи на облацима. Васкрсли Бог љубави и милости из Азије, који је у Европи мртав, оживјеће и рећи ће Европи да се дигне из марка у који је сама себе потопила. Рећи ће јој: „Ја сам свјетлост свијету!“