Једне вечери (био је 13. фебруар 1990.), на спонтаној седељци код мене у стану, Шћепан Вуковић, тада главни уредник „Побједе“, Миленко Пура Мирановић, директор продаје „Застава“ аутомобила у Црној Гори, Милорад Поповић, новинар ТВ Црне Горе и ја, дошли смо на идеју да објавимо да се у Црној Гори формира странка која није антисрпска, да видимо каква ће реакција да буде…
Пише: Момир Чабаркапа
Све странке које су формиране почетком деведесетих година прошлог века, приликом обнављања вишестраначја у Црној Гори, биле су, у суштини, антисрпске, укључујући и постојећи Савез комуниста. Њихови програми су почивали на комунистичкој творевини „црногорској нацији“, а биле су декларативно „антикомунистичке“. Чак и огранак Демократске странке Драгољуба Мићуновића имао је јако, рекао бих јаче, „црногосрско“ крило. Од тог дела касније ће настати Кривокапићева Социјалдемокрастка странка а остатак ће се, са др Слободаном Вујошевићем на челу, касније утопити у Народну странку.
Мене политика, у смислу професионалног бављења њоме, није занимала. Није ми, ипак, било свеједно што нема ниједне „просрпске“ странке, а све што се догодило годину дана раније (Антибирократска револуција) рађено је „на крилима српства“. Народ је, дакле, још једанпут преварен, комунисти су га, сада одевени у различита одела, превели жедног преко воде.
Једне вечери, на спонтаној седељци код мене у стану, после „одрађене“ седељке у хотелу „Црна Гора“ (био је 13. фебруар 1990.) Шћепан Вуковић, тада главни уредник „Побједе“, Миленко Пура Мирановић, директор продаје „Застава“ аутомобила у Црној Гори, Милорад Поповић, новинар ТВ Црне Горе и ја, дошли смо на идеју да објавимо да се у Црној Гори формира странка која није антисрпска, да видимо каква ће реакција да буде.
Лако смо се сложили да је крстимо као „Народна странка“. То „да није антисрпска“ је требало да буде наша мала политичка провокација. По договору, Шћепан Вуковић је написао саопштење и на путу до „Побједе“ оставио ми га сутрадан у Дописништву „Новости“, а ја сам га умножио и поделио локалним редакцијама и дописништвима београдских редакција. Кријући се да колеге не виде достављача, качио сам га на улазна врата дописништава или гурао испод врата. „Побједа“ од 15. фебруара објавила је комплетно саопштење, а скоро све дневне новине истог дана објавиле су га интегрално или незнатно скраћено:
„У Титограду је одржан састанак Иницијативног одбора Народне странке, нове политичке партије која тражи свој простор на све разуђенијој политичкој сцени. Судећи према програму, „народњаци“ се декларишу као прва странка у Црној Гори која своја политичка опредељења неће градити на антисрпству и фобији од онога што носи биљег српства. Али, програм Народне странке подразумијева и најтјешњу сарадњу са свим народима и народностима Југославије. Народна странка себе означава као партију искључиво родољубиве, отаџбинске и југословенске оријентације. Народна странка ће, како је речено на синоћној сједници Иницијативног одбора, одмах по формирању изићи пред јавност са захтјевом за распуштање Скупштине Црне Горе и инсистирати на пријевременим, тајним и непосредним изборима на којима ће учествовати све странке у Црној Гори. Ортодоксним стаљинистима, узгајаним на Кардељевој илузионистичкој доктрини, Титовим дјечацима и скутоношама сваке политике који сједе у скупштинским клупама, смијешно стоје демократска одијела. Демократске просторе могу освајати само демократе по убјеђењу а не политички конвертити који своје мишљење и страначку припадност мијењају у зависности од политичких гарнитура које држе власт, каже се у саопштењу Иницијативног одбора.“
После ове наше, како смо сматрали мале политичке диверзије, неколико дана се по кулоарима причало и спекулисало ко стоји иза саопштења, ко чини Иницијативни одбор? Ми смо се договорили да ћутимо о томе док не видимо какве су реакције. Али, после извесног времена ствар је „проваљена“, сазнало се за моје учешће у томе, па су у Дописништво „Новости“ почели да свраћају угледни појединци, универзитетски професори, књижевници, обични грађани, распитујући се какав је програм странке и када ће бити оснивачка скупштина. Покушавао сам да демантујем да имам икакве везе с тим, али ми је било јасно да се идеја „примила“. Како је време пролазило, а број оних који су се интересовали растао, питао сам остале чланове „Иницијативног одбора“ шта да радимо? Схвативши да је враг однео шалу, почели смо да трагамо за лидером пошто нико од нас није имао политичких, а још мање лидерских, амбиција.
(наставиће се)
