ПИШЕ: Донко Ракочевић
Kрајем 20. вијека, два зидара у Подгорици су радила на грађевини која ће постати позната као Саборни Храм Христовог Васкрсења.
Једном човјеку који је туристички био у главном граду Црне Горе, учинило се занимљивим оно штa су радили, па је упитао првог зидара шта ради?
„Клешем камен“, одговорио му је мрзовољни зидар.
„Схватам“, рекао је пролазник. Ипак, његова радозналост није била задовољена, па је пришао другом зидару и питао га шта ради?
„Зидам Храм“, рекао је други зидар.
Kао и ова двојица зидара, и ми можемо да изаберемо да живимо своју причу тако да нас ограничава на неке просте радње којима не дајемо већи смисао, или тако да нам даје моћ и надахнуће. То је први корак у духовном напредовању – схватање да се наши поступци одвијају у више димензија, односно равни, и са неким већим смислом.
Нема сумње да човјек који каже да зида Храм, у себи носи јачи осјећај смисла, сврхе и моћи, од другог који каже да клеше камен, иако се на рационалном нивоу поимања стварности – обојица баве истом активношћу.
