Чојство. Чојство је оно најређе, најдрагоцјеније, оно што, када је јунаштво толико велико, толико племенито, толико снажно, толико самопоуздано, може себи да дозволи као врхунац врхунаца, као оно највише, али не ван храбрости. Без јунаштва нема чојства. То је онда кукавичлук, кукавичлук прерушен маском чојства у нешто што не жели да буде кукавичлук. Нема чојства без јунаштва. Значи, јунаштво подигнуто на свети пиједестал жртве за друге, то је – чојство.
Девентаести вијек, Бјелопавлићи покушавају да ријеше питање крвне освете. Пало је пуно крви, пало је пуно младих, јаких, јуначких глава, на обје стране.
Два братства покушавају да дођу до оног помирења крви, помирења духа, помирења заједнице, које је неопходно да би се заједнички ратовало против Турака.
На Прентину главицу, зборно мјесто Бјелопавлића, дођоше на преговоре представници Ђурановића и Брајовића. Поред њих, окупише се и остали виђенији племеници, да им помогну измирити се. Отпочеше разговор, али заоштреност је била толика да су морали прекинути преговоре. Један од Ђурановића одлучи да на истом мјесту освети крв свога брата. Тргне кубуру и опали на једног Брајовића. Скочише и једни и други на оружје. Oстали племеници, кад видјеше да Брајовић није рањен, навалише још већом жестином да их измире.
Тај пуцањ срећом није никог погодио. Тај пуцањ је промашио и то је спасило читаву причу.
Трајао је цио дан тај разговор, да би се братски завршио у загрљајима кроз сузе, у опроштају који је болан, али који је опроштај.
И разишла су се два братства. Али, остао је само један дјечак, као насмијан, као невидљиво загледан у даљину, покривен ћебетом, непомичан.
Када га је његов отац позвао да пођу кући, дјечак му је тихо, једва чујно, поручио да приђе, да му нешто каже. Када је отац пришао и разгнуо ћебе, указала се крвава рука.
Тај дјечак је био погођен оним метком и сатима је трпио бол. Не само што није смио да јаукне, него није смио да промијени било коју црту свог лица, није смио да помјери очи, да не би одао рану, јер би онда све почело из почетка, то крваво коло међусобних убистава би се наставило.
Он је одћутао, дочекао разлаз своје браће и онда оцу тек признао да је рањен.
Бог и анђели су га сачували, отац га је одвео и извидао, тај дјечак је наравно касније постао јунак. Јер, од чојства, од вишег, лаке се постаје ниже, то је јунаштво.
Имао је тада непуних 15 година. Господар Црне Горе, владика Раде, пошто је сазнао шта се догодило на Прентиној главици, позвао je дјечака, примио га у перјанике, а касније му додијелио и титулу сердара.
Његово име је Блажо Радовић. Његово име је заборављено име, заборављено од силних Мадона, Џордана, Пипена, Оливера Драгојевића и Тонија Цетинских.
Да би повратили Косово и Метохију, да би сачували своју нацију и држацу, морамо се учити на оваквим примјерима.
(објављено у ревији ИСТОК, септембра 2000. године)
