Код нас не само да су запостављени него су тако потиснути да су безмало невидљиви управо они на које је падао највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу, а то су — жене. Једна од њих је и знаменита Драга Љочић, прва жена љекар у Србији
Драга је рођена 1855. године у Шапцу. Кад је почео Први српско-турски рат, Драга Љочић напушта студије и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата, она у Цириху завршава студије медицине 1879. године. Враћа се у Србију гдје се бави приватном праксом.
Била је једна од оснивача Кола српских сестара и велики српски добротвор.
И поред свих заслуга у рату, у Србији је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге.
Министарство унутрашњих дјела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, није хтјело ни да чује да право лијечења повјере једној жени, па им се Драга Љочић обратила молбом у којој је, између осталог, писало:
„Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити”.
И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обиљежити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да ријеши њену молбу. Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово цијеле медицине.
Драга је са одличним успјехом прошла све њихове тестове, па је комисија била стављена пред свршен чин – и да су хтјели, нису могли да је оборе. Њихов извјештај садржавао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се оно измијени, прва српска љекарка није могла да добије право да као љекар ради у државној служби. Касније је у Београду радила као љекар у управи Монопола и као приватни љекар. Била је један од оснивача Материнског удружења, и ватрени борац за женску равноправност, захтијевајући да жене добију право гласа.
Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године – у два Српско-турска рата, у Српско-бугарском рату, Првом и Другом балканском рату и Првом свјетском рату, када је са српском војском доживјела све страхоте преласка Албаније.
У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поручник. За вријеме српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина љекара била упућена на фронт, једно вријеме била је једини љекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.
Поводом седамдесетогодишњице живота, Драги Љочић је, као својој славној претходници и жени која је по много чему обиљежила не само српску медицину с почетка 20. вијека, но и борбу за женска права, у Београду 1925. године Друштво женских љекара приредило свечану академију, која је завршена речима: „Због свега тога ће име Драге Љочић живјети и онда кад ње више не буде било”. Прва српска љекарка умрла је девет мјесеци касније, 5. новембра 1926. године. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. У Београду, данас, једна улица носи њено име.
Извор: Хронограф
