Пре непуних 150 година велики руски геније написао је своје виђење „словенског питања“ које ни данас није изгубило ништа од своје актуелности. Текст под називом „Једно сасвим засебно ‘словце’ о Словенима које сам одавно хтео да искажем“ Фјодор Достојевски је објавио 1877. године у „Пишчевом дневнику“. Објављујемо најзанимљивији одломак…
Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мисији у човечанству. Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ.
Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Европа природни непријатељ њиховом јединству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету то је наравно зато што постоји Русија као огроман магнет која их неодољиво привлачи и тиме одржава њихову целовитост и јединство.
Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братству и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима толику бригу.
Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивањем, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њена корист, ако хоћете.
Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима“, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постоје узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…
На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије“ него да има пред собом те циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.
