„Када је врста угрожена најбоље се виде законитости живота једне врсте“ (Х. Л. Борхес)
Главни јунак овог романа Леонтије Бакоч освешћује ту своју свеприсутну дубинску спознају када његов крузер пристаје у Котор, на почетку пандемије, и када додир са родном грудом дотадашње лепе успомене подиже на ниво егзистенцијалних истина, много већих и дубљих од каријере успешног правника коју, као и породицу као формалну друштвену институцију, оставља иза себе, схватајући да је родна припадност нешто више и нешто дубље од уобичајених и подразумевајућих друштвених ритуала. И већ ту, у Бакочевом сусрету са својом обалом и породичним успоменама, долазимо до поменуте комплексности погледа ове ауторке помоћу кога гради динамику личне и колективне драматургије.
Леонтије у которској луци затиче литије којима народ брани своје светиње, среће се са чудесном Сташином лепотом али и са отвореношћу духа народа чије је гостопримство и непосредност увек била једна од главних националних особености. Његова одлука да остане је нека врста императива личног и породичног смисла. Свет тоне у „локдаун“ а пред Бакочем се отвара стара породична прича.
Мноштво лица и судбина Бакоча огледа се у његовим путешествијима и миру који проналази у родном селу. Управо на исти начин како се због светске епидемије поново на велика врата вратио „породични роман“, као неопходни темељ човека и заједнице у целини. Тумачи књижевности то правдају „ревитализацијом жанра“ али је више него очигледно да је померена друштвена перспектива вратила и писце и читаоце потреби ревитализације вредности. Управо о таквим вредностима и искушењима пише Миљена Дрндар, увлачећи читаоца у узроке и последице свих великих историјских епизода на Балкану, путеве у „обећану земљу“ Америку, повратке у Балканске ратове и Велики рат, сликајући живописно тескобна стања емиграције, ратних недаћа, идеолошких и политичких обележености…
Али у оквирима трагичности српске и балканске историјске бинарне поделе у овом роману нису императивно постављене, напротив. Као да ауторка жели више да осветли оне ликове чија људскост надилази идеолошку опредељеност показујући јасно да је људски чин и савест мера духовног идентитета и императив животних одлука. На сличан начин, или следећи исту етичку условљеност, драматуршке линије се не разрешавају у једноставној поларизацији победника или губитника већ у потврди врлине као јединог моралног императива.
Могли бисмо на различите начине да означимо тематско-мотивацијске слојеве овог романа, управо због његове везаности за превасходно реалистичке књижевне обрасце и документарност. Али средишња линија је, пре свега, повест о одрастању два доминанта приповедачка тока, лична и исповедна – Леонтијевог и Сташиног. Наравно и да се на њихове животе надвија сенка колективног памћења, ратних слика и последица деоба и размеђа. Зато је често глас „свезнајућег приповедача“ стваралачка и веома успела варијација о победницима и пораженима, о међусобној зависности и мистичној привлачности судбина (Леонтијеве и Сташине) које привлачи заједничка им породична трагика. Зато је роман „Девет суза за Бакоче“ прича о искушењима и неразмрсивим противречјима људске природе и судбине, проза која тумачи рукавце атавистичких слојева свести и савести, а пре свега тежи ка истини.
Комбинујући традиционалне начине приповедања са колажним моделима нарације, померајући тежиште посматрања и враћајући се ретроспективно на кључне догађаје и судбине ликова, сједињујући објективизовани приповедачки тон трећег лица са наглашеним првим лицем једнине, Миљена Дрндар успева да измири документаристичке и наративне хетерогености и да индивидуализованим приповедачким поступцима сједини ефектност саопштавања и експресивност дескрипције са луцидним преокретима. Управо због свега тога, сентиментални епилог љубавне приче два бића која се кроз читав роман приближавају једно другом носи са собом највећи потенцијал кулминације радње и помирења свих драматуршких и наративних линија.
Миљена Дрндар је овим романом успела да сачини породичну историју која је обухватила сва кључна искушења двадесетог века (и почетка двадесет првог), пресудна за српски народ на просторима Херцеговине и Црне Горе уводећи читаоца у богат и неспокојан свет својих главних јунака. Њена проза је интелектуална без позе приповедачке суверености, отмена и историјски одговорна и нежна и препуна разумевања за своје јунаке без трунке патетике и сентименталности.
(одломак из рецензије Петра В. Арбутине)
