Пише: Донко Ракочевић
Удба је наша судба! Трачеви које је ДПС ширио својим удбашким каналима кроз црногорске чаршије, значајно су допринијели побједи Мила Ђукановића на предсједничким изборима! А главни трач је био да сви опозициони лидери на овај или онај начин раде за режим. И многи су се „упецали“ на ту празну причу, без иједног аргумента. И остали кући на дан избора, па је излазност била само 63,18 одсто. Прорачуни показују да је међу апстинентима највише Срба, који чине највећи дио опозиционог бирачког тијела.
ДПС пропаганда се, у истом стилу, наставља и у овим постизборним данима, и многи прави опозиционари међу обичним грађанима – насиједају: траже оставке лидера опозиције, иако знају да од тога нема ништа, и пријете да више неће излазити на изборе. Тиме, наравно, чине само услугу ДПС-у чији су прваци свјесни да немају чиме да се похвале, па им је главни адут постао обесхрабривање опозиционих бирача.
У ту прљаву кампању су се укључили и ликови из појединих невладиних организација, као и вајни аналитичари попут Срђана Вукадиновића који је јуче устврдио да је „Ђукановић побиједио захваљујући опозицији која иде ка политичком самоубиству“. Његова главна теза је да се опозиција морала договорити око једног предсједничког кандидата. Ту тезу су још јесенас наметнули режимски медији, па су лидери опозиције цијелу зиму изгубили у безсупјешним преговорима и препуцавањима, да би на крају већи дио опозиције стао иза Младена Бојанића који није освојио ни приближно гласова колико имају партије које су га подржале.
Како да грађани вјерују у опозиционе лидере када они не вјерују сами у себе – мјесецима су тражили независног кандидата, и по бијелом свијету. Да су се кандидовали Бечић и Мандић, изашли би сви симпатизери Демократа и ДФ-а, овако није изашла најмање четвртина њих (Бојанић је освојио 111.711 гласова, а партије које су стале иза њега имале су на парламентарним изборима 2016. године чак 158.327 гласова).
Лоша излазност је била и у Подгорици (67,32 %), за 8,4 процената мања него на парламентарним изборима 2016. године (75,72 %). Што значи да би главни задатак опозиције морао да буде – анимирање апстинената. Када би излазност била макар као прије двије године, шансе за побједу би биле велике, с обзиром да је тада резултат био практично неријешен, а у међувремену је СДП прешао на опозициону страну.
Да се подсјетимо, 2016. године, ДПС је имао 41,3 одсто, Демократски фронт 21 одсто, Демократе 15,2 одсто, Коалиција Кључ (Демос, СНП, Ура) 10,2 одсто и СДП 4,8 одсто, док су испод цензуса остале албанске партије и Позитивна Црна Гора (1,4 %).
Кључ побједе опозиције је, дакле, у већој излазности. Знају то веома добро у ДПС-у и појачаће пропаганду до 27. маја, у настојању да обесхрабре опозиционо бирачко тијело.
Грађани којима је стало до промјена, не смију да насиједају на трачеве из ДПС кухиње и да позивају на смјене и бојкот, јер то је оно што највише жели диктатор Ђукановић. Опозиционе партије су нам далеко од добрих, али немамо других, нити их можемо поправити преко ноћи. Ето има и нових партија, и нових ликова, па коме се не свиђају једни, нека гласају за друге, само нека гласају, јер у супротном одржавају ДПС на власти.
А за оне који хоће да бојкотују и наредне изборе, један поучан цитат: „Немам права да ишта кажем, јер не учествујем. Само онај који учествује у рату, има права да говори” (гроф Антоан де Сент-Егзипери)
