У једном тренутку, четници су посумњали да је Махин – комуниста. И ко зна шта би било са њим да га није подржао четнички командир Владо Зечевић који је убрзо са Махином прешао на страну партизана. Махин је постао Титов тајни савјетник за послове са обавештајним службама и везу са Москвом
Фјодор Јевдокимович Махин је три пута постајао генерал. Први пут у Црвеној армији. Други пут када је командовао бијелим дивизијама. Али, званично генерал-лајтнант постао је тек у партизанској Титовој армији за заслуге које се и данас чувају у тајности.
Рођен је 15. априла 1882. године у мјесту Николајевск у Сибиру у породици козака старовјераца. Почео је да служи у Оренбуршкој козачкој војсци 1900. године као писар. Када је завршио јункерску школу, напредовао је корак по корак. 1905. године са својим одредом је гушио сељачку буну у Поволжју.
Уписује Генералштабну академију, 1908, која је отварала пут за чин генерала. То је била веома тешка школа за коју је Махин у прво вријеме био неспреман. Избачен из академије због слабих оцјена, Махин успијева да се поново врати и да је успјешно заврши да би се затим веома добро показао у биткама Првог светског рата, укључујући чувену Брусиловљеву офанзиву.
Бољшевици, који су се изборили за власт, доживљавали су есера Махина као свог, што се не може рећи и о другим официрима Генералштаба. И 26. јуна 1918. он постаје командант 2. армије Источног фронта која је бранила Уфу. Даље је предводио такозване дивизије од око 3-4 хиљада људи, углавном сељака. Али без обзира на то, остваривао је успехе на бојном пољу, понекад мајсторски водио битке.
Није му, међутим, била по вољи ни Колчакова диктатура. Махин је чак одлучио да организује пуч против Врховног владара. Заговор није успио, али Махина нису стријељали. Једноставно су га протјерали у Владивосток, а затим и преко границе.
Од 1923, Махин је углавном живио у Београду. Влада Југославије је подржавала руске емигранте, а Фјодор је још у Првом светском рату награђен српским орденом Белог орла са мачевима за учешће у формирању Прве српске добровољачке дивизије у Одеси.
Фјодор је чинио све што је могао да му из Русије дођу супруга Устиња Митрофановна и три сина (Петар, Георгиј и Михаил), али сви су напори били узалудни. О његовом личном животу се више ништа не зна, иако је 1941. руско-српску гимназију похађала нека Вера Махина. Можемо само дискретно претпоставити да се Махин други пут оженио на територији Југославије.
Стекао је већи утицај и поштовање када је изабран за руководиоца београдског одељења Земгора. Земски градски савез је у Првом светском рату био важна организација која је располагала великим новчаним средствима.
Имао је тијесне контакте са различитим утицајним људима (поред осталог и са масонима), пријатељи су му били и познати југословенски политичари и официри.
Махин је, 1939, прекинуо све везе са есерима и постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије. У то вријеме је под именом „Марс“ већ радио као агент обавештајне службе НКВД и слао у Москву корисне информације о Балкану.
Колико је познато, прво се као совјетски обавештајац прикључио четницима и радио на своју руку, пошто није могао да успостави везу са Москвом. Одређено вријеме је био у близини Сарајева, затим у Црној Гори.
У једном тренутку четници су посумњали да је Махин комуниста и држали га као заробљеника. И ко зна чиме би се то завршило да га није подржао његов друг, четнички командир Владо Зечевић који је истовремено са Махином прешао на страну партизана и повео са собом око 500 бораца.
Када се Рус појавио у главном партизанском штабу и испричао о својим везама са совјетском обавештајном службом, Тито је тражио да Москва потврди његов идентитет. Представници Коминтерна су дали Јосипу Брозу паролу за приснију комуникацију са Махином, а звучала је овако: „Поздрав вам шаље друг Правдин. Дошао сам да наставимо посао који сте обављали са другом Правдином“.
Тито је поред осталот тражио од Махина да му исприча о политичким и војним циљевима четника. Најзанимљивије у читавој ситуацији је било то што је Тито био једини канал комуникације између Москве и Махина, једини начин да Стаљин нешто сазна о четницима. А Тито је наравно био заинтересован да оцена буде крајње негативна.
Већ у октобру 1942, Махин је дијелио исти бункер са Титом, његовом личном секретарицом Даворјанком Пауновић и десетином других сарадника Врховног штаба.
Није јасно за шта је тачно одговарао Фјодор Махин. Формално бавио се пропагандом, писао је позитивне чланке о Црвеној армији, али и тајну инструкцију за рад партизанске обавештајне и контраобавештајне службе.
Махин је постао Титов тајни савјетник за послове са обавештајним службама и везу са Москвом. Као совјетски шпијун представљао је југословенску унутрашњу политику онако како је Тито желио и одиграо велику улогу у Стаљиновом коначном избору.
Тито је 24. фебруара 1944. лично честитао Фјодору Јевдокимовичу Махину чин генерала-лајтнанта.
У децембру 1944, после ослобађања Југославије од окупатора, Фјодор Махин је боравио у Москви где је добио орден Лењина, а након повратка у Југославију и дужност начелника Историјског одељења Генералштаба Југословенске војске: не посебно важну дужност, али довољно високу да му омогући да буде стално уз Тита и игра улогу његовог сивог кардинала. Али већ 2. јуна 1945. Махин је преминуо у Београду. Крај његовог гроба стајала је југословенска, совјетска и албанска почасна гарда. У главном граду Југославије је у његову част названа мала улица, која је после комунизма преименована у улицу Миће Поповића.
