Зашто смо склони да идеализујемо прошлост, чак и када је била обојена ратом и немаштином?
Ах, та добра стара времена. Све је некад било боље – дјеца васпитана, извори прихода стабилни, пријатељи одани, партнери искрени, храна укусна. За некога, та боља времена припадају Титовој Југославији, други ће се вратити у даљу прошлост, па ће примијетити како су се у предратном Београду и Србији цијениле праве вриједности. Трећи ће се са сјетом сјетити чак и НАТО бомбардовања јер смо се тада више дружили.
По жалу за прошлим временима нимало се не разликујемо од швајцарских војника који су се у 17. вијеку борили далеко од куће и патили за домом. Када је видио њихово ментално и физичко стање, млади студент медицине Јохан Хофер сковао је термин носталгија, што у буквалном преводу значи бол због одласка од куће. Иако не ратујемо, с времена на време, посебно кад нам је тешко и кад нас бриге и проблеми опхрвају, пожелимо да се вратимо у период кад смо били безбрижни. Прошлост је наша кућа и сигурно уточиште од шамара садашњице.
Већина људи има идиличан однос према прошлости, изражен фразама „више није као некад“ и „прошла су стара добра времена“, примјећује психотерапеут др Зоран Миливојевић. Саговорник „Живота плус“ дио објашњења види у чињеници да смо се боље осјећали кад смо били млади и то осјећање боји наша сјећања.
– Млада особа је растерећена многих брига, страхова, обавеза, често пре 40. године не размишља о смрти, а са друге стране има животну перспективу пред собом, машта и нада се да ће успети и бити срећна у животу. Млади људи се по правилу више забављају и пунији су животног оптимизма. Управо због тог оптимизма који је бојио њене доживљаје и сећања, особа од 50-ак година ће позитивније гледати на своју прошлост него на садашњост – објашњава Миливојевић.
Пјевала је о томе Мери Хопкин у легендарној песми „То су били дани“, химни изневерених надања и потрошене младости. Јер, младост је златно доба у ком мислимо да је читав свијет наш и сањамо о стварима које ћемо урадити. А онда нас године прегазе и кад се осврнемо, схватимо да ништа није како смо замишљали. Али, није сам жал за младошћу заслужан за коментаре о свијетлој прошлости. Одговорност за стара добра времена лежи у лошем сјећању, говорио је амерички колумниста Френклин Пирс Адамс. Управо у начину на који психа сортира пријатна и непријатна искуства, лежи друго објашњење фразе „раније је било боље“, примјећује наш саговорник. Миливојевић подсјећа да је још Фројд говорио да људи „потискују“ негативна сјећања да би се боље осјећали.
– То значи да имамо неку врсту психолошке одбране која чини да се дистанцирамо од негативних догађаја и ефикасније их заборављамо него позитивне. Ако неког питате да се сети песме од пре пар деценија, неће се сетити ружне, него своје омиљене песме. На исти начин се сортирају и наша сећања, тако да су позитивна доступнија присећању него негативна. А када неко упоређује садашњост са прошлошћу, он се присећа позитивно обојене прошлости, што га наводи на закључак да је некада све било боље – каже Миливојевић.
Није ријеч само о српском „специјалитету“. Из разних земаља, од Америке до Аустралије чују се ламенти над прошлошћу и вапаји за добрим старим временима. Па и Шекспир је говорио да је „ово време искочило из зглоба“, а било је то прије 400 година.
– Реч је о универзалном људском механизму који важи не за све, већ за већину људи у некој заједници. Једно истраживање спроведено у Великој Британији показало је да више од 70 одсто људи сматра да је „раније било пуно боље“, али и да 10 процената верује да је данас много боље него раније. Носталгично искривљење прошлости је повезано са једном особом која упоређује своја сећања на прошлост и свој доживљај садашњости. Дакле, повезано је са људским веком, то јест, са трајањем једне генерације. Сигурно је и у животима људи који су живели пре 100 и више година постојао став да је раније било боље. Такве изјаве откривамо и у радовима писаца из римског периода, што потврђује да се ради о универзалној појави – каже психотерапеут.
Разна истраживања показују да по објективним критеријумима који мјере животни вијек, здравље, могућност избора, стандард, живимо боље него људи из ранијих епоха. Парадоксално, незадовољнији смо од њих. Миливојевић примјећује да не можемо са сигурношћу рећи да ли су они били задовољнији од нас, мада можемо претпоставити.
– Али, не због тога што су објективне околности биле боље, него зато што су имали мања очекивања од живота. Када је живот тежак, а људи се боре да преживе, спремни су да истрпе много више, не очекују неку велику срећу јер знају да је „живот тежак“. Међутим, данас смо се навикли на удобност цивилизације и од живота очекујемо квалитет, желимо да више уживамо, тако да смо и незадовољнији кад у томе не успевамо – објашњава Миливојевић.
Пошто је јуче увек боље, можемо очекивати да сјутра неко хвали наше данас. Наш саговорник истиче да не знамо како ће се ствари развијати јер због такозваног „убрзања историје“ свакодневно имамо све више догађаја, проналазака, технологија се све више уплиће у свакодневни живот, па не можемо предвидјети ни како ће свијет изгледати за 20-ак година.
– Изазови су велики, од промене климе, потпуне роботизације, недостатка воде, слома светске економије. Једино што знамо је да ће људи за 100 година такође сматрати да је свет у време њихове младости у многим стварима бољи него што је онај у познијим годинама њиховог живота – закључује Миливојевић.
ДОБРЕ СТРАНЕ НОСТАЛГИЈЕ
Мада се на носталгију често гледа испод ока, јер живимо у добу када нас савјетују да усвојимо технике живљења у садашњем тренутку, има она и добре стране. Новија истраживања професора психологије Константина Седикидеса показују да носталгија може бити извор оптимизма јер помаже успостављању осјећаја смисла и наде – ако знамо да смо у прошлости били срећни, вјерујемо да ће то опет бити могуће. У једном експерименту, испитаници су писали есеје, а креативнијима и маштовитијима су оцијењени састави које су писале особе код којих је изазвана носталгија. Зато не треба да брину они који јој се, с времена на вријеме, препусте. А таквих је према истраживањима много – већина људи носталгична је макар једном недељно, а сваки други жал за прошлим временима осјети три до четири пута у току седмице.
НЕКАДА ПОВЕЗАНИ, ДАНАС ОТУЂЕНИ
Према ријечима нашег саговорника, неке ствари су заиста биле боље у прошлости, а неке горе.
– Мој доживљај прошлости је такав да су у време моје младости људи били много више повезани, усмерени једни на друге, солидарнији и скромнији. У односу на то, људи су данас много више окренути себи, утопљени у технологију и разноразне забаве, речју, отуђенији – закључује Миливојевић.
(Извор: Вечерње Новости)
