„Који убише и Господа Исуса и своје пророке, и нас прогонише, и Богу не угађају, и противни су свима људима“ (апостол Павле у Посланици Солуњанима, 2,15)
Пише: Љубиша Морачанин
Начином на који говори о њима, апостол Павле оптужује Јевреје као врховне противнике Јеванђеља. А ко би могао боље знати од њега? Неко је вријеме и он био коловођа оних Јевреја који су хтјели затрти хришћанску вјеру. Затим је, након свог преобраћења, и сам осјетио оштрицу мача њиховог прогона.
Највећи гријех Јевреја био је то што су убили Господа Исуса. И док су Римљани извели разапињање, Јевреји су били ти који су их навели да то учине. То је био врхунац свих оних вјекова прогона Божјих пророка који су били послати израелском народу (Мт 21,33-39).
У доба хришћанства они су већ прогонили Павла и остале апостоле. Нису били задовољни само тиме што су сами одбацили Јеванђеље, него су чврсто одлучили спријечити Павла и његове другове да проповиједају Поруку паганима. Ништа их није могло толико разбијеснити као то што су чули да се и пагани могу спасити на исти начин као и Јевреји.
У свом опирању вољи Божјој, само су наставили онамо гдје су стали њихови очеви – како би допунили мјеру својих гријеха. Било је то као да су одлучили све вријеме имати пуну чашу своје кривице.
Но, ријечима: Али, их на крају сустиже гњев! (2,16) – наговијештена им је пропаст. Павле не открива детаље о томе шта сматра тим гњевом. Можда је то само општа изјава о предстојећој осуди која долази као посљедица допуњене мјере гријеха. Знамо да је двадесетак година након тога (70. године по Христовом рођењу) Јерусалим био до темеља разорен, а преживјели Јевреји раштркани диљем Земље.
На темељу одељака као што је овај, неки су утврдили да је Павле био антисемита а Нови завјет – антисемитска књига. Но, истина је да је Павле имао дубоку љубав према својим сународницима (Јеврејима), тако да је чак био спреман и бити одвојен од Христа ако би то њима донијело спасење (Рим, 9,1-3).
То што апостол Павле говори о јеврејским вођама, историјска је чињеница а не лична увреда, а морамо имати на уму и то да га је Бог навео да напише то што је написао. Антисемитизам је нехришћански и не може се оправдати под никаквим околностима. Али, антисемитизам није када кажемо да Бог оптужује јеврејски народ за смрт свога Сина (Дј 2,23), премда су и пагани одговорни за свој удио у томе (1 Кор 2,8).
