Тек ономад смо стигли из врелог Титограда, па нам слеђена тишина Виситора, која се увукла у собу, и те како прија. А у соби на зиду висе иконе Светих Врачева и Светог Архангела Михаила. Десно од њих виси репродукција раног Лубарде, а поред њега виси ,,рана тетка“, мајчина сестра тј. њена ретуширана фотографија из ране младости.
На старом креденцу ,,високог сјаја“ радио Грундиг. Ту „кутију која говори” послао је давних педесетих година мајки и тетки – ђед Митар из Швапске. Мајка се показала као добар трговац па је тај радио својевремено продала мом оцу с којим се забављала, а потом се и удала за њега, да ли из љубави према њему, или према радију, стварно не знам, то питајте њих двоје. У сваком случају, она поново постаде ,,сувласник“ скупоцјеног Грундига.
Са радија допире ,,Плима“ од Индекса, а нешто касније и школовани глас (не)познатог спикера: „Радио Београд, ударац о гонг означио је осам часова, 26. јун 1979. петак, 178. дан у години. Сунце излази у 05:23 часова, а залази у 19:07, догодило се на данашњи дан…”
И док мајка и тетка, уз прву јутарњу кафу, оговарају прве комшије, испред куће се зачу жагор. „Ето га неко. Ко ли је то у девет зора, да ми је знат‘?!”, зачуди се мајка. „Добро дошао, добри човјече, ђе си мој добри пријатељу!”, веселим гласом рече мој отац, који бјеше искочио испред куће да ‚пушти кап воде‘.
Мало затим, отац улеће у кућу ка‘ суманут, и још с врата заповиједи да се приставе двије кафе и да се, обавезно, нареже нешто ,,сувомеснато”.
„Чим се Радисав оволико понио, мора да је дошао неки срамни гост”, закључи мајка. Мени тај термин ,,срамни гост” непознат и чудан, па је питам шта значи, а она ми објасни да је то угледaн гост пред којим се чељаде не смије обрукати.
И док се мајка и тетка играју игре детекције, ја се ,,пребацио” у Форт Онтарио, гдје командант Марк, Блаф и Жалосна Сова, заједно са кучетом Флоком, припремају план за одбрану тврђаве од ,,црвених мундира”. И таман кад се појави прелијепа Бети, мајка ме телепортова из Форт Онтарија у вилиџ Брезојевице: „Остави те стрипове, и виђи ко је то доша’, ако мислиш данас да ручаш ође, ако нећеш да ти Бети спрема јеђу, и за тебе и за Флока!”
Некако се наканих да устанем са старог отомана, и изађох пред врата, а мом чуђењу не би краја – то отац (ми) Радисав са чергаром Јупом води људске разговоре. Ау! Хтједох да заурлам, нисам могао да издржим, утрчах у кућу да им ухватим ,,муштулук”:
-Мајко, то је стига‘ Јупо!
-Који Јупо?
-Јупо Циганин!
Мајка замало не паде у несвијест, и, огорчена на оца, врисну: „Е, јупнуло га с Јупом у вр‘ главе, направи нам оволику узбуну наште срца. Јупо с Јупом, није ништа бољи од њега. Казна!”
У собу поново уђе отац и заповиједи нам да се поздравимо са (не)званим гостом, јер је ред да се сваки гост испоштује. Мајка то, с радошћу, прихвати, и рече: „Хоћу, али мртва!”. Отац нас, ипак, љубазно измоли да изађемо, уцјењујујући нас повратком у онај жаропек у Титоград, а мајка театрално пожеље добродошлицу ,,срамном госту”:
-Добродоша‘ Јупко!
-Боље ве наша‘, госпођо, како сте, како су ђеца?
-Ђеца ка‘ ђеца, добри су, ето, помало циганишу…
Јупо заћута, отац пропаде у земљу, мајка поцрвење, уједе се за усну, али би касно.
-Нема везе, госпођо, тако се то вељи, а таква је нама Циганима судбина проклета, шта ћеш – рече, слежећи раменима, доброћудни старац, устаде, захвали се на части, и оде.
Оде Циганин, оде човјек. На столу оста полупразна чаша. Мајка, сва постиђена, само рече: „Нико се не сагне да изије говно, но овако ка‘ ја…”
Сјетих се патријарха Павла: „Будимо људи!”