(из романа „Код Хиперборејаца“, Милоша Црњанског)
Кад се те ноћи вратих кући, седох да препишем почетак путописа са Исланда, који читалац, ето, сад чита.
Исланд је далеко, велико, острво, велико као Бугарска, на путу у поларне пределе, а најдоцније насељено од свих европских земаља. Кажу да су антички Грци знали о том острву само морнарске бајке.
Мислили су да тамо почиње неки непознати свет, где живе нека чудна људска бића: Хиперборејци. Римљани су мислили да је тамо крај света и звали су га, кажу; Thule ultima. Туле, на крају.
Сад је то најмодернија држава, међу северним земљама дуж Океана.
Ја сам то острво, до године 1937, знао само из школа и из романа, који је Лоти написао, о исландским рибарима.
Морско дно тамо, између енглеских острва и Гренланда састоји се из базалта, вулканског типа, које се из дубина дизало до 400 метара под површину мора. Вулкани, који су ту избацивали базалт, течан, створили су, кажу, Исланд. Форме његових обала и сад су фантастичне, а море око тог острва и сад је дивље и бурно. Није чудо, јер се рачуна да је тај базалт морског дна, који се диже и спушта, велики неких 3.000 метара.
Читалац може замислити колика је снага природе на том путу до Хyперборејаца. И мој брод, стајао је ту, у магли, пред Реикјавиком, пред пристаништем, цео дан, а није могао да уђе у луку. Бродско звоно је звонило сваки час, као нека сабласна црква. А са копна је одговарала, урличући, једна сирена. Исланд беше ту, пред нама, а брод му није могао да приђе.
На броду се, за то време, служила, евангеличка, литургија и пастор је у салону мрмљао, гласно, молитве за све нас. Кроз то мрмљање чуо се и цвркут птица у кавезима поред прозора.
Никад нисам имао осећај толике самоће брода, као тада.
На Исланду је, међутим, те године, било све мирно.
Последња ерупција вулкана била је године 1924. Иако тамо и сад има 130 вулкана, последња, већа ерупција — катастрофална — забележена је 1783. године. Те године проговорио је вулкан који се зове Лаки. Његова, сад већ скамењена, избачена, лава, обухвата површину од 40 квадратна километара. Да бих замислио тај ужас тог дана, кажу ми, да је први предзнак оног што је после дошло био један огроман облак, као и онда, кад је засута, крај Неапоља, Помпеја. После тог облака појавише се у ваздуху стубови пламена, а реке су се исушиле на земљи. За неколико тренутака, река Екафта, која је широка 400 метара, била се претворила у пару. Исланд се проламао од грмљавине и подземног тутња. Крајем септембра ерупције су трајале, непрекидно, пет дана.
Велики писац Исланда, Гунар Гунарсон, каже: „Људи су тада видели својим очима како куће јуре према мору, у суноврат. Давили су се у отровном диму крај блеска муња и шиктања ватре из земље која се тресла. Они, који се беху затекли на пашњацима, стајали су у пепелу до колена. Могли су да посматрају стоку у самртним мукама. Сусед је гледао кућу суседа, како плови и како се ваља у реци од пламена, и како нестаје.“
Читајући то ја помислих, први пут, да људи који имају такве успомене, из Хyпербореје, морају имати на души траг свега тога.
После ватре, на Исланд је дошао лед.
Ледени глечери, тамо, и данас, обухватају простор већи него што су, у Алпима, на Кавказу, у Норвешкој, заједно. А сваке године, морем, стиже и лед Поларног мора на Исланд, који источну и северну обалу тог острва, као и Спитсбершких острва, затвара. За време кратког лета, међутим, некад давно, стизали су на Исланд и људи. Монаси из Ирске. Викинзи из Норвешке. А први међу викинзима: Флоки Вилгердарсон. За њега кажу да је пошао са Фарерских острва према северу, а кад је прошао први дан једрења, пустио је са брода птицу, гаврана. Гавран је полетео увис, а затим је узео правац, назад, према Фарерским острвима. Кад је прошао други дан пловидбе, Флоки је пустио другог гаврана. Тај је полетео увис, а затим се вратио на палубу брода. Тек кад је прошао и трећи дан једрења, гавран је полетео даље од брода, према северу, и показао пут броду, према непознатој земљи. На Исланду, са човеком, и сад има много гавранова и ја сам тамо видео необично крупне примерке тог црног соја, који је на Северу птица јунака.
Флоки је, кажу, стигавши на острво са својим робовима, нашао залив препун риба. Риба је било толико за храну, да је Флоки заборавио да припреми храну и за своју стоку, па му је у дугој зими сва поцркала. Једва је, кажу, у пролеће, извукао живу главу са Исланда.
Вратио се у Норвешку, а то острво назвао: Земља леда.
Прича се, после, да је за Флокијем нагрнуло на Исланд још много викинга, из Норвешке, где више није било слободе, јер је краљ Харалдур, са надимком ,,лепокоси“ (Халфранарсон) био завео тиранију. Ти слободни сељаци нису хтели да живе у земљи која није слободна.
На Исланду су нашли заливе пуне риба, и лабудова.
Тако се прича, о човеку који тражи Хyпербореју, кроз векове, наставља.
Прву децу изродише, кажу, два пара Ијубавника, који населише један јужни залив, где је врвело од лабудова и лабудових крила.
У оно доба, изгледа, Исланд није био тако хладан, као што је био за Флокија, и као што је и данас. Мирисна нека боровина покривала је заливе, иако ниска, а било је и зелених пашњака. Кад сам ја стигао на Исланд, 1937, исландска влада почела је да сеје неку нарочито отпорну врсту пшенице, која је сазревала и код Хyперборејаца. Глечери и вулкани огледали су се, и те године, у језерима Исланда, која су фантастично лепа. А крај њих сам нашао и човека и кратку срећу људи…
Тамо је, већ године 930, било народних сабора, а постојали су на Исланду и песници. Два песника, скалда, Гунлаугур и Храфн — тако се бар прича — толико су се мрзели, да су се тукли, у двобојима. А пошто су ти двобоји остали нерешени, решили су се да оду у Норвешку и да тамо наставе свој обрачун. У Норвешкој су се толико изболи, да су повукли у смрт једно друго и заједно су сахрањени после тога.
Пре него што легнем у постељу, у Риму, поменуте године, у свом стану, свако вече, ја сад то преписујем и бележим у свој албум у црном повезу.
Осећам да то нема смисла, али сам свако вече жељан тога. Идућег дана, пред вече, одлазим, опет, да тучем лопту, на исти терен тенисера у Риму, али ни матере, као печене цигље, ни ћерке, лепе, као кип Диане, нема.
Ја онда посматрам младу Бугарку, која туче лопту, као да је рудар из Пирин-планине, а одскаче са земље, као да игра тешкото.
Кад нам је пришла, питала ме је: где ми је жена?
Кажем није у Риму!
Каже ни њен муж није у Риму!
Ако немамо паметнијег посла, нуди нас да идемо код ње, да вечерамо.
Велим, да идемо!
Мој пријатељ ми шапуће — да она не чује — да та лепотица врти цео свет, у Софији, и Риму, око малог прста. Међутим, верна је мужу!
Улазимо затим у њена, мала, талијанска, кола; која нису бугарска, него од оних, које Талијани, зову: тополино, мали миш.
Зачас смо стигли пред њену кућу.
Док певамо македонске песме, она ме посматра, са мржњом, својим крупним, црним, очима, не знам зашто. Затим ми каже, трудећи се да буде срдачна: њен пријатељ из детињства причао јој је, много штошта, о мени.
Зна, каже, да женама причам о поларним пределима, и, да о поларним пределима спремам једну књигу.
-Не разумем, Србине. Како можеш, осим своје земље, волети и другу? Те тако далеке, пусте, ледене пределе? Она, каже, воли само своју Бугарску.
Да причам, каже, чула је да лепо причам о Исланду.
Ја онда причам о Исланду, како је тамо, а она ме слуша пажљиво. Посматра ме тим мутним, тамним, погледом. Видим да су јој се свидели, нарочито, ти, мали, чупави, исландски, пони, које сам на Исланду узјахао.
У ствари, кажем јој, ја и не живим у Риму, него боравим стално, ових дана, у сећању, на Исланду и Шпитсбергену.
-Зато – каже – Србине, братко, јер си се смрти уплашио.
Нисам, кажем јој стидљиво, него сам се сетио како тамо, на Северу, зима траје осам месеца. А ми у Италији живимо у вечном пролећу. Може ли да замисли, како се тамо морају обрадовати, пролећу, ти мали чупави неуморни коњићи? Предели се, скоро целе године, налазе у магли. На њих, месецима, падају слрашне кише. Све је каткад завејано. А онда дође то кратко лето. Сунце не залази ни ноћу.
Нема цвећа тамо, али је тундра, као цветни ћилим, ситан, модар.
-Доди, Србине – каже она – у Бугарску, да видиш како тамо руже цвату.
Ја јој причам како је на Исланду и ноћу видно, како је све, што се види, бистро и плаво. Како се страшни водопади сливају. Како над човеком непрестано неки дивни облаци путују. А са човеком иду и ти мали, дурашни коњи. Главати су, као нека митолошка бића. А постали су пролетери на Шпитсбергену, вуку рударска колица у угљенокопу. То су били најбољи пријатељи човеку. Не губе никад оријентацију.
-Дођи, Србине, у Бугарску, да видиш како Бугарин ради, вредно!
Мој познаник јој каже, како причам, да на Исланду људи још увек носе херојска имена. Берберин се звао, Халгримур. Продавац наочари за кратковиде звао се, Харалдур.
Она каже, поносито, да херојска имена и Бугари чувају.
Мој пријатељ прича оно што сам, о љубави на Исланду, причао. О слободи жена у животу. Она онда каже, да јој је топло, и раскопчава комбинезон. Ја јој причам како тамо има цвећа, само у стакленим баштама. На Исланду једу кришку диње, са уживањем, каквим осуђеник на смрт, ваљда, пуши последњу цигарету.
Домаћица се смеје на то, па каже да, у Бугарској, има диња, колико хоћу. А груди јој се, док се смеје, тресу, као мале лубенице у Босиљграду.
Пошто смо тако разгледали њено склониште, враћамо се на спрат, у њен раскошан стан. Она сад иде, иза мене, и пали, преда мном, лампе у зиду, а затим их, иза нас, гаси, једну по једну. Мој познаник, њен друг из детињства, води је под руку.
Она, каже, презире неверство у браку. Па чак и кад би се решила једном, каже, из радозналости, и на то, то никад не би могло да се деси у њеној кући, у подруму, у склоништу, нити ма где, на дивану, и кад би пристала на неку љубавну авантуру. То што Римљани раде, није лепо. То је гадно. Кад би већ дошло до тога, морало би бити негде у пољу, у ширини, где љубавници могу да се истутње.
Видевши моје запрепашћено лице, она се смеје весело и гласно.
Лепо је, кажем, да се она тако ограничила на своју земљу, али је свет широк, свуд има добрих људи. Није лепо претерано волети једну земљу. Лепа је, кажем, и Норвешка. А тек да види Шведску.
Све је лепше у Бугарској, каже, задихано. Гледа ме нетремице.
Око поноћи, она нас својим колима вози кући; остављамо прво њеног друга из детињства, а затим јуримо кроз мрак до Сант Ангела. Као да смо негде на Црном мору украли златно руно, па нас вијају.
Пред мојом капијом, док јој ја, учтиво, љубим руку, она ме позива да сутра опет дођем на вечеру. Хоће да ми, у својој кући, покаже нешто. А то ми каже, и понавља, тако тихо и нежно, да сам запрепашћен. Моли ме да о том не кажем ништа, ни свом бугарском пријатељу.
Питам се у себи шта та жена хоће, али сам обећао да ћу доћи, опет.
Она ми онда стиска руку и креће и одлази брзо, као да носи муницију.
То вече ја сам дуго разгледао своје филмове, које сам снимао на Спитсбергену. Иако је та жена била лепа, снажна, црна, као Медеја, мени се тај тајанствени позив, нимало, није допадао. Нисам је сумњичио да ме позива на браколомство, али сам се у чуду питао, зашто ме зове, тако, тајанствено, и гледа, док ме позива, тако чезњиво?
Заспао сам срдито.
Сутрадан, међутим, отишао сам њеној кући и дочекан сам, од њене послуге, лепо, а речено ми је, да ће се домаћица појавити, скоро. Седео сам замишљен и смејући се сам себи, у улози коју играм. Сећао сам се лепоте долине Марице, коју сам волео, и ружиног мириса, који је тежак, али мени мио. Питао сам се, је ли могуће, да је та жена тако препредена? Игра улогу верне жене, а позива у кућу, тајно, и насамо. Шта хоће?
Тек кад се врата, иза мојих леђа, почеше, тихо, да отварају, осврнух се, скоро уплашено. Видео сам домаћицу, у вратима, како застаје, и како ме гледа. Била је, као рањена Амазона, подигла изнад главе једну руку. Смешила се. А била је обукла бугарску, народну, ношњу.
Хтела је да ми покаже бугарску народну ношњу.
