Скидање прашине

Чудесна путовања Светог Саве

4957

Сава путује између Свете Горе и Константинопоља, а кад Србији запријети пропаст од грађанског рата, он се враћа кући да је спасе. Кад смири ситуацију у земљи, он одлази у Свету земљу гдје купује три манастира. Преваљује хиљаде километара кад се копном путовало пешке или на коњу, а по мору једрењацима

Историчари указују да је Сава, иако по чину само монах, прекинуо грађански рат своје браће Стефана и Вукана, у који су умијешали као савезнике Угарску и Бугарску, доводећи Србију на руб пропасти. У најтежем тренутку појавио се Сава с групом Хиландараца, бивших службеника Немањиног двора, и очевим моштима, зауставио је грађански рат и својим ауторитетом практично поставио на престо првог српског краља Стефана.

Историчари истичу да су Сави сва врата тадашњег цивилизованог света била отворена: он је у четири ока разговарао с византијским царевима, јерусалимски патријарх га је уважавао, контактирао је с папом, а египатски султан га је угостио као важну личност и дао му оружану пратњу до Синаја.

Свети Сава све постиже, иако је непрестано на путу који је започео у седамнаестој години, кад је из Раса отишао на Атос, духовни, просветни и дипломатски центар „византијског комонвелта“. Он се и тамо истиче и у светогорској престоници Кареји добија својеврсну резиденцију, испосницу и скрипторијум. У директним контактима с византијским царем добија право на независни српски манастир Хиландар.

На Синајској гори, на мјесту Тајне вечере, на поклон је добио кућу Јована Богослова у којој је по предању живјела Богородица. Тако је Србима припала велика част да чувају мјесто које је централна тачка хришћанске вјере.

Сава ужива огроман углед од Синаја до Солуна. Њега византијски цар Теодор Ласкарис у Никеји прима као рођака и даје државотворни акт о аутокефалности цркве.

Не греши руски епископ Антоније Новгородски кад Саву назива српски кнез, јер он то и јесте. Он влада „царством које није од овога света“ – вером и идејом. По праву Христовог намесника на земљи византијски цар Сави даје титулу „архиепископа српских и приморских земаља“. А кад вам у средњем веку Христов намесник на земљи изда документ да имате цркву, нема већег доказа државности. На основу тога Сава стиче право да свог брата овенча српском круном. То веома јасно показује ко је био истински владар Срба.

Немања је искусио борбу запада и истока преко леђа Србије и свјестан је да војна сила без вјере неће много вредјети. Он има двојицу старијих синова, али најмлађи Немањић има изузетне способности и упућује га на Свету Гору, гдје је у то вријеме неописив центар духовне али политичке моћи, ризница блага и знања. Немања се после заокруживања световне Србије 1197. придружује Сави на Светој Гори, да заједно стварају српску духовну престоницу – Хиландар.