Већ је одлука да Његошева награда припадне Милораду Поповићу за роман „Човјек без лица“, подијелила црногорску јавност, а додјела признања прексиноћ, попримила је све одлике политичког и културног инцидента. Но, црногорски медији пренијели су само шта је рекао предсједник Црне Горе, Филип Вујановић, који је уручио награду, док су Поповићев говор сви прећутали
Пише: Велиша Кадић (В. Новости)
Примајући признање које су пре њега понијели писци несагледиво већег угледа и формата, контроверзни аутор нагласио је да „великосрпско својатање Његоша разарајуће дјелује на развој црногорске националне свијести: јер, уколико највећи јужнословенски песник, који је уз то био световни и духовни поглавар Црне Горе није Црногорац, онда је свако доказивање националне самобитности бесмислено и безнадежно“.
Лауреат за кога се тврди и да је био у „пословним везама“ са жиријем, добијајући Његошеву награду из руку предсједника Црне Горе, у Владином дому на Цетињу, наставио је у сличном тону:
– У духовној матрици етногенетичара и клеронационалиста нема мјеста за сумњу, а камоли за двојност или вишезначност: дакле ни за могућност да Његошу, попут, рецимо, Чеслава Милоша, Гогоља, Бродског, Андрића, Деснице, Ковача… чија дјела баштине најмање две националне књижевности, буде истовремено црногорски и српски, коначно и јужнословенски песник. Јер, имплицитно би признали посебност црногорске националне културе, али и светоназорску антиномију: у црногорској рецепцији Његош је генијални слободар, а у великосрпској доктрини он је уз Светога Саву, други стуб тобожње националне супериорности.
Филип Вујановић, пак, у свом подужем говору, није помињао ни Његошево српство али ни Поповићево дјело, сем у следећем контексту:
– Укупно Његошево дјело нас подстиче и обавезује да изграђујемо личност на поштовању морала и правде. На идеалу чојства, према ком човјек не треба да буде „човјек без лица“ из наслова романа добитника овогодишње Његошеве награде, већ човјека са лицем, карактером и особеношћу или како Његош поручује – „име чесно заслужи ли на њој/ он је има рашта полазити“.
ВУЈАНОВИЋЕВ ГОВОР (у цјелости преносимо са сајта www.predsjednik.me):
Амбиције и вриједности награде опредјељене су грандиозним дјелом Петра II Петровића Његоша. Личности епохалне вриједности чије су немјерљиве заслуге за стварање нашег државног и националног идентитета. Пјесник који Ловћен, свој последњи земаљски храм, поставља као свјетионик, према коме се мјери све што је вриједно у нашој књижевности. То нас и обавезује на стално истраживање његове књижевне и владарске улоге. Стално истраживање јер је дјело Његошево по својој слојевитости и дубини увјек неистражена вриједност. Ове године на Његоша нас подсјећа обиљежавање 170 година од штампања „Горског вијенца“, у јерменском манастиру у Бечу 1847 гидине.
Петар II Петровић Његош несумњиво је био једна од најмаркантнијих фигура црногорске и европске духовности чије је дјело свевремено. Појавом и образовањем изазивао је дивљење показујући да Црна Гора може да буде колијевка оваквом великану. Његово пјесништво се сврстава непосредно уз Хомера, Дантеа, Гетеа а његово дјело својим антрополошким порукама објашњава смисао човјековог живота. У свом овоземаљском животу промишљао је космички доживљавајући човјека микрокосмосом у макрокосмотском бескрају. Са тих небеских висина антологиским стиховима дао је своје филозофско схватање човјека његошевски поручујуци „С точке сваке погледај човјека/како хоћеш суди о човјеку/тајна чојку, човјек је највиша“. Управо зато што је човјек тајна највећа најдубље је и вјечно његово спознавање.
Са небеских висина Његош је свједочио да је живот борба непрестана, да свако нестајање радја ново настајање, а да се свијет чува снагом ума који му подарује опстајање. Његошевски „Над свом овом грдном мјешавином/опет умна сила торжествује“. И уистину само нам сила ума обезбјеђује стабилност и будућност.
Као владар и државник Његош je био посвећен стварању модерне државе. Идеја државности темељила се на обезбједјењу унутрашњег јединства. Унутрашњег јединства на етичким постулатима његовог претходника Светог Петра Цетињског, који је вјеровао да је „отечество“, врховна спиритуална мјера и арбитар и циљ истинског морала и правде. Законима и институцијама које је створио Његош је дао темеље нашем Књазу и Краљу Николи, да као последњи владар велике Владичанске куће Петровић Његош створи модерну државу која ће, на бојном и дипломатском пољу, обезбједити своје међународно признање.
Наш планетарни великан Његош представља снажну симболику човјека који је свој живот посветио добру своје државе. О томе моћно свједочи Вилкинсов запис о Његошу на Цетињу 1844 године у коме биљежи „Његове опаске о историји, о политици и многим питањима о којима он воли да дискутује показују велику оштроумност и одлично памћење, а љубав коју има према својој земљи изазива дивљење и поштовање“.
Укупно Његошево дјело нас подстиче и обавезује да изградјујемо личност на поштовању морала и правде. На идеалу чојства, према коме човјек не треба да буде „човјек без лица“, из наслова романа добитника овогодишње Његошеве награде, већ човјек са лицем, карактером и особеношћу или како Његош поручује „Име чесно заслужи ли на њој/ он је има рашта полазити“.
Искористио сам ову вриједну пригоду да, у мјери могућег, освијетлим генијалност Петра II Петровића Његоша како би саопштио свој доживљај да је ова награда дио књижевног па и идентитета културе Црне Горе.
