Ови данашњи, модерни, европејци кажу да се институције не смију превише ослањати на једног човјека, а реците ви мени шта би био биоскоп ’Култура’ без Радосова Милетиног Поповића познатијег под именом Цицо. Споменух и име његовог оца (угледног учитеља), јер не може постојати репа без коријена, као што не би било славне историје Црне Горе без Марка Миљанова (Поповића)
Пише: Бранко Ракочевић
Као што је Марко Миљанов обиљежио црногорски 19. вијек, тако је његов потомак Радосав, обиљежио титоградску културу друге половине 20. вијека. Биоскоп ’Култура’, на чијем је челу неколико деценија био, престављао је култни храм у Титограду, био је за главни град Црне Горе нешто као Palais des Festivals et des Congrès за Кан и француску културу.
Дешавало се да се један филм (на примјер, ”Рајанова кћи”, ”Доктор Живаго”, ”Врата раја”) приказује и по мјесец дана и да се опет не може доћи до карте. Неко неупућен ће рећи како ту нема неке посебне Цицове заслуге, јер то је било вријеме великог интересовања за филм, ко уосталом не би пожелио да погледа та ремек-дјела… Али, није тада било лако доћи до филмске траке актуелног филма, јер није постојало безброј копија као данас.
Цицо је користио свој шарм и везе које је имао као предсједник Удружења биоскопа Југославије и члан Управног одбора ’Југославија филма’, па смо међу првим у земљи имали прилику да гледамо свјетске хитове који су, скоро по правилу, били холивудски. А изнајмљивање тих филмова, како ми је једном причао, није било скупо, јер су Американци за југословенско тржиште максимално обарали цијену, како би остварили културолошки утицај, наметнули своје „снове”.
Но, Цицо је знао за „јадац”, иако је највише зарађивао на холивудским филмовима, подједнако је форсирао домаћи филм. Организовао је промоције нових филмова југословенске продукције, као и ‘Мини- Пулу’, гдје смо само мјесец дана по завршетку чувеног Пулског фестивала, гледали награђене филмове, са све глумцима и режисирима на сцени после пројекције. Посебно атрактивно је то било, у неколико наврата, у љетњој башти, под свјетлостима звијезда и Мјесеца…
А зими, зими смо се гријали уз филмове са ФЕСТ-а, а богами и уз Силвију Кристел, Бо Дерек, Валерију Марини, Стефанију Сандрели, Серену Гранди и друге голишаве звијезде еротских филмова који су обично приказивани од 22. сата, мада за „бацити” нијесу биле ни домаће љепотице – Беба Лончар, Даница Максимовић, Тања Бошковић, Савина Гершак, Ена Беговић – које су, истина, наступале у озбиљнијим филмовима, али нијесу пропуштале прилику да, појединим слободнијим сценама, заголицају нашу машту. Остављале су те сцене трага и на дамаре женског дијела публике, па су пословично чедне титоградске дјевојке, после тих пројекција, лакше попуштале пред налетима својих момака.
Тако да Цицу и његовој ’Култури’ морамо захвалити и на доприносу сексуалној еманципацији ове традиционално „круте” средине. Шалу на страну, имао је Цицо и других значајних доприноса – први је у Југославији увео магнетни тон, синемаскоп и долби стерео технику и све друго што је неопходно за рад савременог биоскопа.
Са одласком Цица у пензију, угасила се и ’Култура’ која је пар година након тога и срушена. Цицо се, ваљда да не гледа тужни крај свог чеда, у међувремену преселио у Бар гдје је остао до краја живота. На први поглед, ти догађаји нијесу узрочно-последично везани, јер почетком 21. вијека, док је Цицо још увијек столовао у улици Четврте пролетерске број 1, дворана култног биоскопа је углавном зврјала празна, гледаоци су се, на већини пројекција, могли пребројати на прстима једне руке.
Али, ништа у животу није случајно… Све се подудари и затвори се круг… Као што је и у јесен 2008. године, само мјесец дана прије најављеног затварања ’Културе’, отворена ’Делта’… Цицово срце не издржа, препуче за својом мезимицом…. Цицо оде с ’Културом’… Култура оде с Цицом… Паре и похлепа уништише дух старе Подгорице…
