историјске паралеле

Ако је Подгоричка скупштина нелегална, шта рећи за АВНОЈ?

5097

Организовање избора за Подгоричку скупштину, њено сазивање, вишедневно засиједање и одлучивање, са историографског становишта нити је било нити сада може бити спорно. Питање мана и врлина неког догађаја, па и Подгоричке скупштине и њеног рада, може и треба да буде предмет научне критике и историјског вредновања, али се овај догађај не може научно оспоравати.

Није непознато у историји да су се догађаји, историјска збивања, смјене и суспензије једне власти другом (или друштвеног поретка) одвијали мимо правне процедуре односно претходних уставних начела. Догађаји 1918. на југословенском простору имали су нека обиљежја грађанске револуције, представљали су завршну фазу народно-ослободилачке борбе југословенских народа која се историјском логиком завршила и стварањем њихове заједничке државе.

Нијесам поборник компаративне  методе у анализи историјских појава и догађаја, али је неодржив став оних научних радника који a priori оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су АВНОЈ и његове одлуке – легални и легитимни. То исто тврде за ЗАВНО Црне Горе и Боке, односно ЦАСНО Црне Горе и Боку, чијим су одлукама такође детронизовани један уставно признати монарх, краљевска влада, скупштина и други легални и легитимни органи Краљевине Југославије.

Недоследно је у једном случају једној историјској појави непризнавати принцип револуције, а другом, готово идентичном, прихватити принцип револуције, којим се све своди, у самој ствари, на прихватање теорије успјеха освајања власти.

Зар одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО Црне Горе и Боке нису донесене противно важећем Уставу краљевине Југославије, тј. зар ова политичке тијела нијесу имала легалитет и легитимитет да доносе одлуке које су донела? И то је све рађено нелегалним путем, спровођено насиљем. Ако се принцип револуције у овом случају прихвати, а рад Подгоричке скупштине третира као нелегалан и нелегитиман чин, онда то није ништа друго до пристрасност која не кореспондира  са науком.

Када је ријеч о данашњој Црној Гори и оној од прије изгласавања Одлуке Подгоричке скупштине 26. новембра 1918, такође се пренебрегава чињеница да се народ на територији Боке Которске и осталог Приморја до рјечице Жељезнице (близу Бара) изјаснио за уједињење са Србијом и за стварање југословенске државе, посредством Далматинске владе у Сплиту. Дакле, Бока и Паштровићи су ушли  у новостворену југословенску државну заједницу независно од рада Подгоричке скупштине и њене Одлуке о уједињењу.

Иначе, изјашњавање за уједињавање 1918. свуда је вршено преко покрета народних вијећа, народног покрета који је свом силином нарастао и разгранао се у октобру када је било очигледно да ће савезници и Србија изаћи као побједница из Великог  рата.

Ријечју, југословенска држава стварана је, ипак, демократским одлукама у оквиру „покрета вијећа“ или изгласавањем у народним скупштинама, као што је то био случај у Великој Народној скупштини у Подгорици 26. новембра 1918, којој је претходило низ локалних зборова (скупштина)  у Цетињу, Никшићу, Подгорици, Беранама, Андријевици, Колашину, Пећи, Ђаковици и другим мјестима, из чијих се захтјева недвосмислено види изражавање расрасположења за уједињење.

Тако се, на примјер, на масовном народном збору на Цетињу, 3. новембра, клицало српству и уједињењу, а то се поновило и на манифестацијама 5. и 7. новембра у истом то граду.