из другог угла

Б. БРКОВИЋ: Његошеву награду за ову годину преименовати у – Нушићева!

2773
FOTO: BHDANI.BA

Црногорски боксер Милорад Поповић добио је Његошеву награду за роман „Човјек без лица“. Ево како то види најпознатији црногорски критичар Балша Брковић у својој колумни у „Вијестима“:

Потпуно заборавимо да је Милорад Поповић државни интелектуалац број један, најутицајнији Ђукановићев национални идеолог, велики мештар свих лавирината министарства и ужег кабинета, аутор потресних патриотских анализа о удару на Црну Гору, гдје уредно прави спискове антидржавних аутора (па ако ме се сете, сете), интригант регионалног формата, добитник свих црногорских награда, издавач и културни прегалац сваке године дотиран од Министарства позамашним сумама… све је то (сада) неважно. Ово је прије свега – књижевни скандал.

Шнајдеров роман је у односу на награђени непријатно бољи роман и морам рећи да ми је мистерија како су озбиљни људи у жирију пристали да то не виде. Роман „Доба мједи“ Слободана Шнајдера један је од највећих романа објављених на заједничком језику у ових непуних двије деценије стољећа. Фасцинантан роман, прозно ремек дјело коме било која недодијељена награда ништа не може одузети – но он је могао штошта додати најзначајнијој црногорској награди.

То што је жири такав роман превидио у корист политички јаког домаћег аутора награду унижава. Оставља горак утисак. Нисам сигуран да би бар неки од чланова жирија у својим градовима гласали на исти начин. А то је суштина ове преваре…

Овдје никога не боли глава због ствари која је на дуге стазе изузетно опасна. Наиме, културни живот данас и овдје је девастиран, запарложен и окамењено провинцијалан. Овакве „представе“ томе пресудно доприносе. Прије десетак година ствари су изгледале кудикамо другачије, а сцена била динамичније и разуђенија. У међувремену, што се десило? Овакви комесари и оваква политика.

Не треба се ни превише чудити – Његошева награда је од почетка била врло „политичка награда“. Зато је нису добили Црњански, Зоговић, Зупан. А јесте Јосип Видмар. Или, у наредној фази награде, добили су је тадашњи идеолошки оци садашњег црногорског Оца нације, Ћосић и Бећковић, али нису је могли добити Киш, Константиновић или Тишма. Тако је и данас. Сада је, истим властодршцима, МП права слика и прилика. Права мјера духа и свега осталога… Тако је то са наградама и политиком.

Када сам прије пола године чуо подгоричка чаршијска наклапања да је овдашњи књижевни комесар и најдржавнији најзабринутији најинтелектуалац сигуран добитник Његошеве награде, насмијао сам се. Осуо сам по чаршији (иначе то волим, кад год је прилика) и њеном мјерењу ствари…

То што је МП (посредством Министарства) сам компоновао жири, и што је већини чланова жирија објављивао књиге (такође новцем из Министарства) засигурно не може усмјерити овако угледне и важне писце и професоре… Али, рекао сам тада, чаршија све мјери својим мјерама.

Када је јављено да је МП добитник Његошеве награде, пријатељ из Сарајева зове и распитује се за црногорски календар. Да није први април код вас, пита. Други, из Београда, вели – Ко је ова Радмила… Теби се све побркало, рекао сам му. Није вјеруј ми, вама се све – побркало, одговорио ми је.

Све би заправо било у реду, схватио сам, све на своме мјесту – и лауреат и жирирање, и „логистика“ Министарства и дејство „чаршије“ – само уз један детаљ: да се, бар за ову годину, награди промијени име. Да се зове – Нушићева. И све – потаман.