На данашњи дан 1924. године умро је велики српски пјесник Алекса Шантић. Његови стихови и данас, 94 године касније, буде снажне емоције
Алекса Шантић је један од најпознатијих пјесника новије српске лирике. Рођен је 1868. године у Мостару, граду у срцу Херцеговине, гдје је провео већи дио свог живота.
У његовом пјесничком стасавању највише удјела имали су српски пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних Хајнрих Хајне кога је и преводио. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, бола и пркоса за социјално и национално обесправљен српски народ.
На љубавне пјесме највише је утицала муслиманска пјесма, севдалинка, а доказ томе је његова најпознатија пјесма ,,Емина“ која се и данас пјева.
Пјесникова родољубива поезија одликује се жарком љубављу према свом народу, поносом јуначком прошлошћу, протестом према мучној садашњости и вјером у бољу будућност – слободу.
Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“ као и предсједник Српског Пјевачког Друштва „Гусле“. Ту је упознао и дружио се са познатим пјесницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем.
У току Првог свјетског рата затваран је као талац и оптуживан због својих пјесама. После рата изабран је за члана Српског одбора у Мостару.
Умро је 2. фебруара 1924. године у родном Мостару од, тада неизљечиве болести, туберкулозе.
Шантић је био посебно цијењен у Невесињу, гдје је често долазио. Познато је његово писмо из 1904. године упућено Марку Цару:
,,Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу где се бавим има већ три седмице. У овом лепом српском крају, где су ми увек почивале жеље, угодно се осећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун светих идеала, пун вере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утешио и верујем још у васкрс домовине“.
У Невесиње би најчешће долазио негдје по Госпојини. Задржао би се десет до мјесец дана, зависно од времена обавеза и расположења. Одијевао се господски и сви су га тамо, поред његове изразите мушке љепоте, препознавали по црном одијелу и лептир машни, сламнатом шеширу, а са црним штапом у десној руци.
У таквом невесињском окружењу трезвених, слободарски управљених, достојанствених људи „од којих је сваки други потенцијални приповедач“ Шантић је црпио теме за своје многобројне родољубиве и социјалне пјесме. У разговору са сељацима, које би затицао у својим дугим предвечерњим шетњама околином Чаршије, пјесник је знао да ослушне и доживи њихову радост и муку.
Одушевљавао се таквим човеком, који је овде за разлику од града, био отелотворење српства, српског мита и српске легенде.
Ми знамо судбу
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свикô —
у својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра камâ!
Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
