Недавно смо у новинама прочитали оглас за књигу „Срби народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некакавој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине, толико и од Светог Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свјесни себе!
Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светог Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осјећање за тајну човјека, тако и без Светог Саве не бисмо осјећали историју и у њој тајну Срба.
Срби су народ Светог Саве и једино тако могу и да се одрже. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.
Заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! У варварству!
Тако је у 15. столећу, чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну „варварску снагу“ за отпор Турцима. На то му је цариградски патријарх рекао: „Ми нисмо Грци! Ми смо Византинци!“ Грци су, наиме, крштењем постали сасвим други народ, преображајем су стекли другачији идентитет!
“Гле, све је ново!“, каже зато Апостол. Ни ми више нисмо онај (пагански, варварски) народ који су били наши тјелесни преци (али само тјелесни!) прије Светог Саве, нашег духовног оца!
Додуше, сви смо ми пагани у оној мјери у којој смо острашћени, гријехом оптерећени. Смисао Хришћанства и Завјета је зато у томе да у сваком човјеку пробуди и одржи свијест о сопственом гријеху, да бисмо се чистили и одазивајући се позиву Завјета – уздизали у Небеско Царство Цркве. У том уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености.
Икона и завјет Светог Саве – историјски потврђен завјетом Косовским! – јесу наш национални позив. И наше Сеобе су показале да ми вјером нисмо везани за тле и земљаско царство (хтонском вјером, као пагани), него Завјетом за Небеско Царство које је у човјеку!
Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству,у предхришћанском периоду, тај не разумије ни Косовски Завјет, ни светог Кнеза, ни Светог Саву. А без њих, ми нити имао историју, нити можемо знати ко смо!
Наш императив је зато стално враћање и подсјећање на бесједу Светог Саве са Жичког сабора 1221. године, када је, крштењем, Богу и свету објављена појава српског народа. Од тога не смемо да одустанемо и томе морамо да се вратимо – то је наше Преображење. Без тога је све бесмислено. Без визије тог преображења ми не можемо да схватимо шта се са нама десило, у чему смо све учествовали, шта смо све без свести чинили, у чему смо грешили, и то сви ми, чак и краљ који је био идеолог југословенства – највеће српске несреће. Као што је после Душановог греха, свети кнез Лазар помирио Српску православну цркву са својом мајком Византијом и вратио јој благослов, посредством, наравно, монаха-исахиста са Свете Горе!
(проф. др Жарко Видовић, „Суочење православља са Европом“, Светигора, Цетиње, 1997. године)
