Пише: Угљеша Пребирачевић
Огроман стваралачки опус породице Лазовић из Бијелог Поља јединствен је у нашој историји умјетности. Они су у три генерације стварали велики број иконописа и појединачних икона на широким просторима православног свијета. Бројна стручна литература о њима, углавном се бавила умјетничким приступом и историјским одређењем њиховог стваралаштва, без свестранијег увида у њихову улогу код српског народа у временима отоманске доминације.
Историја умјетности 18. и 19. вијека у многим сегментима одредила је мјесто бјелопољских сликара Лазовића у православном свијету. Умјетнички домети су били превасходни циљ у њиховом иконописном стваралаштву, и то у временима судбоносних историјских потреса и промјена у другој половини 18. и првој половини 19. вијека на подручју гдје су Лазовићи живјели и стварали. Стога је неопходно комплексније сагледавање њихове историјске улоге у таквим условима, код тада већинског православног становништва на овим просторима.
У времену које су углавном карактерисале многе сеобе, као узроци ратних похода крајем 17. и почетком 18. вијека, после којих се српски народ налазио у избјеглиштву са ограниченим црквеним институцијама на сјеверу и готово обезглављеном остатку народа на југу, без сопствене црквене организације и са доминацијом грчких попова и калуђера, није претјерано истаћи да је иконописна дјелатност породице Лазовић значила својеврсну одбрану националног бића српског народа.
Ту се прије свега мисли на процес вјерске асимилације који је био изражен на територијама отоманске империје, јер су многе цркве и манастири били у рушевинама, па је тако значај иконе, поред умјетничке имао и мисионарско-националну снагу. Њихова црквено-сликарска умјетност стварана је у тешким и трагичним временима и треба је сагледати из два значајна правца:
Прво, мислим на умјетност и културно-традиционално стваралаштво код православног становништва, а друго, на њихову историјску улогу у формирању и одржавању духовности, односно очувању националног бића једног народа. Оваква традиционална култура једног народа спада у патријархално-колективни тип живљења, јер у хијерархији вриједности на централно мјесто ставља вјеру, породицу и ширу племенску групу.
Ови неписани породични и друштвени принципи биће значајан фактор у историјским догађајима који су разбили дуготрајну освајачку присутност Отомаске империје на Балкану. Улога и значај православних храмова у историји српског народа велика је и не може се мимоићи.
Цркве и манастири били су централна мјеста културе и духовности око којих се вјековима окупљао народ. А снага и значај икона у таквим историјским околностима је од огромног значаја. Икона је иначе код православног српског народа била предмет дубоког поштовања. Она је култ, односно реликвија којој се прилази и према којој се односи са великим поштовањем. Јер, како се тада сматрало, иконе су лијечиле болесне, спасавале градове, помагале људима у различитим невољама. Оне су чудотворне и њима се вјеровало.
И тако иконописна дјелатност бјелопољских сликара Лазовића започиње у вријеме угроженог националног и вјерског бића. У том периоду многоброни храмови су били у рушевинама или опустјели, па је градитељска и иконописна активност била у функцији елементарне обнове у времену великог сиромаштва народа.
Лазовићи су тада својом дјелатношћу обновили порушене богомоље и сликали иконе којима су православни свијет, који је био на издисају, враћали у живот и давали му снагу да издржи. Лазовићи су се показали као изузетни настављачи црквене умјетности.
Они су за релативно кратко вријеме у три генерације стварали велики иконографски опус, сликајући на просторима Србије, Босне, Приморја, Санџака, Косова и Метохије. Бјелопољски Лазовићи, стварали су на принципима старе византијске иконографије, која се одржавала и у другим православним срединама: Русији, Бугарској, Влашкој и Грчкој.
То значи да су били упознати са духовним програмима иконописне обнове православних богомоља, и да су били дубоко свјесни националног значаја црквеног сликарства у том времену. А то је било посебно изражено у периоду државне несамосталности, када је црква била предводник народа.
У цјелини посматрано, њихово стваралаштво је било подређено одржавању културне традиције у нашим крајевима и потчињено вјековној борби за слободу. О томе свједоче архаични иконописни облици и форме које потврђују припадност једној културној традицији и њеним националним потребама.
