Жене доминирају и просперирају у просвети на свим степенима школског система: примарном, секундарном и терцијарном. Не само да жене доминирају у просветном систему, него у њему превладава феминистичка идеологија. Требало би испитати које су психолошке и социолошке последице доминације жена у просвети. Последице на мушкарцима су већ видљиве
Пише: Владислав Ђорђевић
Жене у просвети доминирају. Tа појава је позната и у другим државама и названа је „доминација жена у просветној струци” („preponderance of women in the teaching profession”). Гледајући просвету у целини, код нас жене чине две трећине запослених, док је у основном образовању чине преко 80 одсто наставничког особља. О предшколским установама да и не говoримо, тамо су мушкарци статистичка грешка.
Уопште узевши, педагошки рад са децом природно више лежи женама. Поседују вишe тзв. емоционалнe интелигенцијe (emotional intelligence). Па ипак, да ли је та презаступљеност жена у основним школама добра за развој деце, поготово мушке? Уколико дечака подиже самохрана мајка (а то је, нажалост, данас чест случај), а током целокупног основношколског образовања сусреће само жене, где је модел мушкарца сa којим се може идентификовати?
Управо је о томе писала психолог Вера Ж. Радовић: „У наведеним речницима и енциклопедијама педагогије истиче се да је реч о наглом повећању броја жена у учитељском позиву, као и да је реч о сталној тенденцији увећања броја жена у учитељском позиву, чиме се истиче да је реч о процесу који има позитиван карактер. То може да има негативне последице у васпитању деце, нарочито дечака у смислу једностраног васпитног утицаја женских модела у породици и школи.”
Цитат је значајан из више разлога, а један од њих је и тај што је контрадикторан. У њему се најпре истиче да феминизација учитељског позива „има позитиван карактер”, а одмах затим додаје да то може да „има негативне последице у васпитању деце”. Али контрадикција је разумљива јер се педагошке чињенице сукобљавају с феминистичком идеологијом.
Но, основна нит ауторке је исправна. Вера Ж. Радовић запажа суштину: „Ако постојању феминизације позива на свим нивоима основног васпитања и образовања, додамо и феминизацију кадрова у домовима ученика и студената, феминизацију кадрова у стручним службама основних школа итд., можемо говорити о тренду феминизације просветне струке у целини.”
И без додатних истраживања, јасно је да дечаци у основним школама имају више проблема. Неки су природни. Наиме, дечаци чешће замуцкују, па им је чешће потребна помоћ логопеда. Дечаци чешће имају и прoблем са дислексијом – отежаним читањем и писањем. И савршено номални дечаци теже науче да читају и пишу.
Дечаци су природно немирнији. Као што свака учитељица и наставница зна, дечаци теже могу мирно да седе, па су чешће укоравани и грђени. Они чешће праве дисциплинске прекршаје, па су чешће и кажњавани.
Осим тога, под утицајем феминистичког педагошког лобија, из деценије у деценију основне школе све више постају наклоњене девојчицама, а све мање дечацима. Нормално живахни дечаци се проглашавају „хиперактивним”, а они који воле да задиркују – „насилницима”. Имајући то у виду, америчка академска радница Кристина Хоф Сомерс написала је књигу „Рат против дечака: како погрешно усмеравани феминизам штети нашим дечацима“ (The War Against Boys: How Misguided Feminism Is Harming Our Young Men, 2000).
Укупно узевши, дечаци добијају ниже оцене, чешће иду на допунску наставу, чешће понављају разред и чешће школу напуштају. Оваква основна школа каква је данас више одговара девојчицама.
Запажање није ново. Већ је Вера Ж. Радовић приметила: „Индикативно је да девојчице константно остварују боље резултате од дечака на свим нивоима образовног система у времену када школа постаје мање-више феминизована средина… То значи да начин рада у школи одговара више девојчицама него дечацима, да не постоји исти третман ученика различитог пола… и да настава у облику како се спроводи у нашим школама заиста није примерена дечацима, јер, упркос подједнаким интелектуалним способностима, у оценама заостају за девојчицама”.
Вера Ж. Радовић, позивајући се на једног другог аутора, приметила је и то „да девојчице у школи каква је данас и пред захтевима који се постављају, уз начин оцењивања који је на снази, представљају погоднији пол за постизање успеха”.
Запажање је тачно. Ипак, мало је оних који су спремни да закључе да постоји дискриминација дечака у основним школама. Мушкарци још нису постали свесни свих механизама дискриминације којима су изложени још од малих ногу.
ФЕМИНИЗАМ – ИДЕОЛОГИЈА СРЕДЊИХ ШКОЛА
Не само да су средње школе феминизоване кадровски него и идеолошки. У 66 средњих школа у Војводини уведен је предмет Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу. Уџбеник за тај предмет је феминистички најпре у погледу састава ауторки. Његове ауторке су све жене (Александра Капамаџија, Марија Зотовић, Снежана Укропина, Душанка Добановачки и Лидиа Туро).
Уџбеник је феминистички и садржински. Његов последњи део се зове Родна питања. Он даје експлицитно „џендеристичка” објашњења појава. Његове одреднице су све „џендеристичке” („Родни идентитет”, „Род и образовање”, „Родни стереотипи у медијима”, „На који начин питања рода утичу на учешће у грађанском и политичком животу?”, „Род, запосленост и економски ресурси”, „Род и брак”, „Род и телесна аутономија”, „Род и насиље”, „Сексуална принуда је облик родно-заснованог насиља”). Све су то феминистички написане одреднице. „Џендеристички” ставови су присутни и у другим средњошколским уџбеницима.
И на нашим универзитетима царује радикални феминизам, и то без икаквог противљења. Како је приметио др Слободан Антонић, родни феминизам је „остао поштеђен озбиљне научне критике”.
Које су васпитне последице овог феминистичког тоталитаризма? На то питање истраживачи би тек требало да одговоре. Мислим да се унапред може рећи да та једнострана феминистичка индоктринација има негативне васпитне и социјалне последице.
Потребно је извршити испитивања која би открила какве су педагошке последице кадровске феминизације просвете и усвајање феминизма као своје идеологије. Може се претпоставити да феминизација просвете има за последицу опадање ауторитета просветних радника. Ученици који су окружени женама као просветним радницама могу лако изгубити осећај за поштовање ауторитета.
Феминизација просвете створила је услове да просветне установе постану пријемчиве за идеологију феминизма. Феминисткиње су базу са свој рад добиле у просветним установама. На филозофским факултетима су основане експлицитно феминистичке студије, а у средњим школама феминизам је идеологија у многим наставним предметима. Остаје да се одговори на питање колико aкадемски феминизам утиче на углед просвете. Бојим се да својом једностраношћу и нетолерантношћу према критици утиче негативно.
Жене су образованије од мушкараца. Чешће завршавају средње школе, високе школе и факултете. Остаје да се провери хипотеза да ли та дискрепанција негативно утиче на број склопљених бракова и наталитет.
Но, и без икаквог истраживања, мислим да се може мирне душе тврдити ово: што је жена образованија, то се теже одлучује на брак. Са порастом образовања расту и њени брачни критеријуми, па постаје пробирљива. Напросто, они мање образовани не задовољавају њихове брачне критеријуме.
Излаз из те ситуације је само један: држава би требало да подстиче школовање мушкараца. Нажалост, држава преко својих многобројних феминистичких организација подстиче образовање жена, а на образовање мушкараца не обраћа пажњу. Школовање мушкараца она не сматра проблемом.
Водећи једнострану политику „родне равноправности”, држава продубљује јаз у образовању жена и мушкараца и тиме ствара социјално-економску основу за повећање броја људи у невољном целибату.
Требало би, у сваком случају, озбиљно испитати које су психолошке и социолошке последице доминације жена у просвети.
(извор: Нови Стандард)
