До тридесетих година Вук је углавном прикупљао умотворине и језичку грађу по Србији и Војводини. Тада, међутим, пожелио је да обиђе још неке наше крајеве.
У љето, 1834. године кренуо је преко Трста у Црну Гору, у госте владици Петру Петровићу Његошу, на позив који је од њега добио приликом њиховог познанства.
Остварила му се, најзад, давнашња жеља, изнијета још у првом издању Рјечника, да би више волио видјети Црну Гору него свој Јадар. Дошао је у крај веома богат фолклорно-језичком грађом, који је још увијек стварао нове народне пјесме.
,,Да ништа више ново не нађем, осим овог што сам досад нашао, опет налазим да је било вриједно овако даљни пут предузети“ – писао је он тих дана једном од својих пријатеља.
Том приликом упознао је и Боку, богату ризницу језика, обичаја, умотворина.
Значај овог пута није остао само на томе. Сусрет с јужним крајевима унио је и неке новине у Вуков језик. После овог путовања, наиме, он је одбацио јотовање у ријечима: ђевојка, ђеца, и слично и почео да пише: дјевојка, дјеца и тако даље.
Усвојио је, такође, глас и слово Х, иако га у његовом говору није имало. Додуше, у првој граматици оно је било у азбуци; у другој (уз Рјечник) избацио га је; у буквару (1827.) враћа га опет међу слова, али га сам, као многи писци тога времена, не употребљава.
Од овог путовања, међутим, то слово налази мјеста и у Вуковим списима, постаје пуноправно с осталих 29 слова и под пером творца нове азбуке.
Ако је у првим годинама рада полазио углавном од свог језика и језичког осјећања екавских подручја, Вук од краја тридесетих година све више настоји да упозна разне јужнословенске области да у своје дело уведе и остале крајеве српскохрватског подручја. Тиме је он припремао темељ за један књижевни језик, заједнички, општи.
