Разговарао: Донко Ракочевић
Комнен Бећировић је далеке 1960. дипломирао на Философском факултету Универзитета у Београду (свјетска књижевност/француски језик). Као стипендиста француске владе магистрирао на Универзитету у Нансију гдје је двије године радио као предавач српско-хрватског језика и књижевности на Словенској катедри.
У Паризу упознаје пјеснике Жака Превера и Луја Арагона, филозофа Жан-Пол Сартра, и отпочиње са њима и другим ауторима (нобеловац Франсоа Моријак, Андре Малро) серију разговора за недељник НИН.
Бројним чланицима у најугледнијим француским новинама, десетинама ауторских књига, трибинама и другим јавним иступима, свесрдно се борио против рушења Његошевог храма на Ловћену, против НАТО бомбрадовања, против сецесије Косова од Србије, као и против потапања Мораче.
Живи и ради у Паризу, а дио године проводи у родним Љевиштима.
Прошло је три деценије од како сте (у Политици, од 29. марта 1987) објавили први текст за одбрану Мораче од потапања изградњом хидро-централа. У међувремену сте пуно тога учинили у том циљу, али изгледа узалуд – чека се изгледа само завршетак изградње ауто-пута Подгорица-Матешево, па да крене Потоп.
-Јесте, током три прохујале деценије није престајао мој бој за спас Мораче, сем краћег затишја почетком деведесетих када је битка за Морачу, великим ангажовањем наше и стране јавности, била добијена. Најпозванији људи из разних области, геологије, географије, историје, историје умјетности, а такође сликари, архитекте, књижевници, изјаснили су се против потапања долине Мораче због градње електрана.
Један од одлучујућих момената у тој кампањи, био је долазак, у пратњи дванаестак новинара из разних европских листова, највећег еколога друге половине 20. вијека, мога пријатеља Франца Вебера 1988. у Морачу. Он је намах био одушевљен чудесима Мораче, што свједоче његове чувене ријечи на првом кораку док смо се једног априлског јутра пели уз долину Мораче: “Ријека Морача je Бетовенова симфонија, кањон Мораче je катедрала вјечности, а лавра морачка молитва уписана у камену.“
Захваљујући увелико Веберовом ангажовању, питање Мораче је попримило широке размјере. Свјетска банка је одустала од кредита које је била одобрила за финансирање потопа, огласили су се Унеско, британски византолози са Оксфорда, WW Fond, а касније Еколошка секција Комисије у Бриселу, итд. Истовремено је Црна Гора била проглашена за еколошку државу чија је жила куцавица требало да буде управо Морача. Само се чекало да Морача буде кандидована за упис у свјетска добра под заштитом Унеска.
Али, не лези враже, власт која је средином деведесетих узела судбину Црне Горе у своје руке и која је још држи, повампирала је пропали пројекат брана и електрана на Морачи. И отада је, рекло би се, очајнички тражила инвеститоре по свијету да оствари тај пројекат. Ко све није био у игри: Норвежани, Белгијанци, Словенци, Италијани, Азербејџанци, Турци… И ево, од прије неку годину, Кинези који могу да буду кобни по Морачу с обзром да компанија Норинко с којом је Влада у преговорима, може да сравњује планине и прави вјештачка острво у океану, а некмоли да не потопи Морачу.
Све је то захтијевало да се настави бој за Морачу али, нажалост, моји саборци су се стали осипати, неки су одлазили с овога свијета, неки су се заморили у искушењима кроз која се отада стало пролазити, неки су се посветили себи, док сам ја наставио борбу, управљајући се по оној –да су изгубљене битке само напуштене битке. Уосталом, једна од важних ствари које сам научио живећи на Западу, јесте да, кад се крене у неки подухват, треба га систематски водити, што, нажалост, нама Србиа није својствено. Него често све остане на причи и намјерама.
У Црној Гори као да не постоји довољна свијест о значају Мораче, прије свега њеног манастира и природних љепота, јер ријетки су гласови побуне против најављеног Потопа. Знамо да је режим одавно одлучио да прода све што се продати може, самим тим и уништи све што му стоји на том путу, али како разумјети ћутање опозиције?
-Ја сам радио свим силама да се развије та свијест откривши, посебно у великом штиву Морача у очима европских и руских аутора, похвале упућене Морачи од читаве плејаде великих умова као што су, рецимо, знаменити француски историчар Балкана Ами Буе, и велики руски истраживач Јегор Коваљевски, који су одушевљени морачком природом, њеним богатством шума и вода те њеном климом.
Затим њемачки географи Курт Хасерт и Бернхард Шварц који су задивљени величанством кањона Мораче и Мртвице, а овај други вели за манастир Морачу да је бисер Црне Горе. Док се славни италијански природњак Антонио Балдачи, нашавши се у манастиру, диви једном таквом врхунском грађевином усред дивље природе, те каже да ту и природњци и историчари могу да напоје душу.
Са своје стране, византолози Габријел Мије и Николај Оуњев уздижу неимарство и живопис Храма Успења Богородице на Морачи са посебним нагласком на Пророка Илију, јединствено остварење те врсте у свеопштој хришћанској умјетности. Даље, Јегор Коваљевски, упућен у историју Мораче, вели да је историја народа морачког права хомеровска поема. Док велики пољски и словенски пјесник Адам Мицкијевич сматра да је поема Женидба Максима Црнојевића, поникла на обалама Мораче, једна од највећих поема свих народа и свих времена. А сам Гете, који ју је читао у Вукову преводу, рекао је да она садржи сву поезију.
Но, да не дуљим, упућујем читаоце Седмице на мој поменути рад „Морача у очима европских и руских аутора XIX-ог и XX-ог вијека“ доступан на мрежи на http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/moratschasrpski.html
Ето, само неколико примјера, шта је Европа рекла о морачком природном и цивилизацијском насљеђу чему треба додати исконско односно ендемско биље које расте једино на планети на обалама Мораче и Мртвице. Као и археолошка налазишта у платијским пећинама у којима су живјели преисторијски људи прије 120 хиљада година.
Свакако да нема области на Балкану па ни на европском континету о којој се пислао са толико похвала па, упркос томе, власт истрајава у свом чудовишном науму да све то уништи! Умјесто да једно такво благо унесе у Европу у коју хрли и у коју се толико куне! До јада би било да се поднесу толике жртве све кад би се тиме Црна Гора усрећила за сва времена, а некмоли да би се добило неких 700 милиона киловата струје, и то још за извоз, који се могу добити, без имало или мало штете на другим црногорским водотоцима.
Али, проклетство тоталитарне власти, какава је ова наша, јесте управо да оно што она одлучи, мора да се по сваку цијену изврши, јер, забога, нико други не може бити у праву сем она. Ту спадају такође незнање, неразум и опијеност влашћу, те инат својствен нашој динарској нарави. Наравно ту је и користољубље о чему свједочи и чињеница да су горски извори Црне Горе стављени на добош и раздијељени појединцима.
Што се тиче оглашавања против потопа, не може се рећи да их није било: прије свега, наш Митрополит са својима се оглашавао у већини случајева, посебно по питању манастира, кад би власт потенцирала потоп. Затим, прије седм-осам година, огласило се низ личности, међу којима бих поменуо Миленка Поповића, Василија Милчковића, Александра Чиликова, Мила Мркића, Гарета Танкосића, Маријану Бојанић, Марину Марковић… Но, посебну доследност су показала два наша Морачанина, браћа Будо и Вуксан Симоновић.
Што се пак тиче опозиције, она је, мора се признати, по питању Мораче затајила, изузев неколика саопштења Нове Српске Демократије. Мислим да би заједнички кандидат опозиције Младен Бојанић требало да укључи Морачу у свој изборни програм.
На крају, свакако да један од разлога недовољне свијести о значају Мораче, јесте завјера ћутања против Мораче на Телевизији, гдје се о њој могло говорити само у контексту потопа. Док се хвалио кршевити Орјен или полутуђе Проклетије, о Морачи није било ни ријечи или тек толико да се даје на милост и немилост бјелосвјетским пљачкашима у спрези са домаћим. Први пут у низ година да се нешто позитивно рекло на ТВ о Морачи, био један мој кратак интервју новинарки Драгани Мркић након изласка моје књиге прошле јесени.
Закључио бих да се Морача током три деценије борбе за њен спас, искристалисала као свјетска вриједност и да је, као такву, треба неодложно уписати у највиша добра човјечанства под заштитом Унеска.
Његошева завјетна црква на Ловћену, у славу светог Петра Цетињског, срушена је од стране комунистичких власти почетком 70-тих година, упркос противљењу вјерника, Митрополије и бројних интелектуалаца, да би на њеном мјесту било подигнуто фараонско здање маузолеја подигнуто 1974. Борили сте се како против њеног рушења, тако и за њен повратак. Чини се да се њено рушење временски случајно не поклапа за Уставом уз 1974. године. Та два догађаја као да су покренула сепаратистичку и антисрпску лавину у Црној Гори.
-Иако сам тада био у сасвим другој интелектуалној сфери, бавећи се током шездесетих искључиво француским ауторима, нијесам могао остати равнодушан кад се надвила опасност над једном од највиших вриједности рода нашега, Његошевим храмом на Ловћену. Тако сам, користећи своје везе у париском књижевним и медијским круговима, повео кампању за спас ловћенског светилишта. Величанствена прича о Његошу и његовом храму, управо самим тим, је убрзо заживјела, тако да се током 1970-71 нашла на страницама неколико великих свјетских листова, као што Интенејнешел Хералд Трибјун, Фигаро, Монд, Коријере дела сера, Сандеј Тајмс, Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, Тајмс оф Индија са вишемилионским тиражом, и чак јапански Асахи Шимбун, да не помињем низ мање познатих. Париз је у неку руку био постао престоница одбране Ловћена, да парафразирам наслов чланка Лоренца Бокија у Коријере дела сера: „Париз брани прах пјесника Његоша“.
Међу ауторима нашао се велики хришћански филозоф Габријел Марсел својим чланком „Насртај на светињу“ изашлом у Фигару, док су ми други, као Андре Малро, књижевник, ратник и државник, тада министар културе, или Жан Касу, пјесник и романсијер, као и филозоф умјетности, дали снажну подршку. Касу је чак писао Брозу кога је бранио од Стаљина у вријеме Инфорбироа, али му је незахвални Броз смушено и муцаво одговорио преко његовог црногорског сатрапа Блажа Јовановића који је онда био предсједник Уставног суда. Док је други Брозов слугатор Вељко Милатовић, љета 1974, отворио усташко-бољшевичко чудевеније на Ловћену.
Свакако, рушење ловћенског светилишта било је преломан моменат у расрбљавању Црне Горе већ самим тим што је позивао своју црногорску екипу позивао на Брионе да им нареди да се Капела руши. А позната је и његова ријеч да је краљ Александар обновивши капелу на Ловћену, вјенчао Србију и Црну Гору. Е па, он је успио да их развјенча поготово преко своје унучади и праунучади која већ неколике деценије претварају Српску Спарту у антисрпску јазбину. Осим тога, разарање ловћенског храма, било је увод у рушење током крвавог распада Брозове антисрпске Југославије, безбројних српских храмова од стране Хрвата, Бошњака и Шиптара.
Наравно да сам својим ангажовање за спас ловћенске светиње био запао у немилост режима. Сам Брозов хагиограф Владимир Дедијер ме јавно нападао да ширим лажи о Ловћену у свјетској јавности и спречавам да један Хрват плете вијенац једном црногорском владики. Читавих пет година није ми било пута у Југославију.
Јесте, покренуо сам почетком деведесетих акцију за повратак Његошеве капеле на Ловћен, што је распалило већ пристастале Дукљане Монтенегрине на челу са Јевремом Брковићем да се жестоко успротиве, али је динамика за обнову ловћенског врха и светилишта била толика да би до тога дошло да није било распада Југословије. Та моја и мојих сабораца настојања, као и полемика са супротном страном, обједињена су у књизи Борба за Ловћен Његошев, изашлој 2002. поводом тридестогодишњице рушења ловћенског храма. Такође сам, има већ неколике године, сабрао све материјале из времена моје кампање у свјетској јавности за одбрану српског Синаја, али ми је француски издавач затрајао. Ако се то оствари, имао бих осјећање да сам оградио ловћенску цркву на свјетској разини.
У сваком случају, оно што је утјешно у свему томе, јесте чињеница да, иако разорена на Ловћену, Његошева капела је остала неразорена у нама, о чему свједочи читава литература настала о њој, као и чињеница да је васкрснула бар на петнаестак мјеста по српским земљама, очекујући да васкрсне на Ловћену.
Уставом из 1974. године, Броз је и Косову ударио државне темеље, после тога то је био незаустављив процес одвајања од Србије. Да ли мора да га заврши баш актуелни предсједник Србије Александар Вучић?
-Давање Косова Албанцима од стране Броза, само је једна етапа у њиховом овладавању Косовoм под предходним ропским режимима, турским и фашистичко-њемачким и италијанским. Оно се наставило под садашњим тиранским мондијалистичким режимом, горим од предходних, будући да сва зла ради у име људских права и демократије. Пропали се! Ја сам темељно проучио то питање самим тим што сам аутор обимне књиге Косово на голготи која чини трећи дио моје Косовске трилогије, наиме У души Косово (2001), Косово апсолутног (2007) и Косово на голготи (2009). Додајем да су све три промовисане на Сорбони, а Косово апсолутног уз јеку гусала.
Косово је суштаствени дио српског националног бића, не само српским страдањем, посебно кроз злочиначки рат Натоа, већ духовношђу коју чини сакрална умјетност косовских храмова и Косовска епопеја, које су управо предмет моје књиге Косово апсолутног, а које спадају у највиша цивилизацијска достигнућа у тим доменима.
Насупрот томе, Албанци на Косову немају ништа друго осим бројности и насиља те свакаквог зла и безакоња. И наравно приче да су потомци Илира чиме се бавим у мојој књизи, као и обимном полемичком спису Лагарије Исмаиља Кадареа, као одговор на његове чудовишне клевете да Косово није колијевка српске нације, него српских злочина,
Стога би предаја Косова, након више од 600 година, колико траје Косовски бој, најдужи у људској историји, била равном најцрњој издаји. И то да учини неко ко је својевремено распаљивао Србе на Косову, Александар Вучић, као што је то прије њега чинио вјероломни Вук Драшковић, да би затим окренуо ћурак наопако и љубио руку српске крвнице, а шиптарске миљенице проклетнице Олбрајтовке! А Вучић узимао српског крвника Тони Блера за савјетника! Но, да поновим што сам низ пута рекао: докле год Срби не изгубе у души Косово, оно за њих није изгубљено. Као што нијесу изгубили ни ловћенску светињу, упркос грозомормном зиндану у коме већ скоро четири и по деценије чами утамничени прах Његошев, и који притиска душу Црне Горе и цијелог Српства.
Његош, Космет и Српска црква, уз српски језик и ћирилицу, камени су темељци српске нације, а богами и историјске Црне Горе. Код нас је последњих мјесеци актуелна тема била и нацрт новог Устава СПЦ. Поједини интелектуалци, познаваоци црквеног права, плаше се да би новом Уставом могла да крене и разградња наше цркве.
-Тај удар на српство Црногораца, на српски језик који се изопачује у црногорски те на наше хиљадугодишње свето писмо ћирилицу, тај удар на Цркву захваљујући којој је Црна Гора опстала преко владика Петровића, та издаја Косова које је, како рече Павле Ровински, преживјело тамне вјекове највише у души Црногораца, то разњегошавање Његоша чија је највећа бољка била управо Косово, то одвајање од Србије за коју Његош рече на умору да је матица српства, то окретање против Русије без које Црна Гора не би постојала, и улазак у злотворски Нато чији разлог постојања управо сламање Русије и доминација Запада свијетом, и да не набрајам даље, све је то попримило размјере правог проклетства.
На дјелу је безпримјерно мијењање свијести народа још горе него у вријеме комунизма, пошто онда још није било бар црногорског језика ни латинце. Као што писах прије неколико година, садашња Црна Гора се, у ствари, налази на Прокрустовој постељи тоталитарних зала, фашизма, комунизма и мондијализма. Другим ричима, баштини се све најгоре што су та зла посијала!
Што се тиче промјене Устава Српске Православне Цркве, имам осјећање да се треба уздржати од новаторија, посебно од додавања Пећка Патријаршија уз досадашњи устаљени назив, јер би тиме дошло до ограничења тога широког свеобухватног појма који као такав, Српска Православна Црква, од памтивијека обитава у српској свијести.
