Затирање ћирилице је дио процеса који дуго траје са циљем да се наша идентитетска перцепција прекине, да се колективно, српско, православно у нама самима уруши, изблиједи и коначно ишчили.
Пише: Мр Слободан M. Чуровић Апис
Комунистичка „игранка“ баш нама Србима је добро подвалила, латинизованим знаком, у пароли братско-јединичкој, по принципу равноправности и свеједноће. Е то да је свеједно којим ћемо писмом писати обило нам се о главу. Ћирилица је израз мишљења, дисања, православног битисања, јер нас везује, са духовним, културним насљеђем, нашег најдивнијег потврђивања у Богу и људима, у народима, у подвизима.
И визуелно и аудитивно ћирилица је чудесно писмо, наше писмо, наш симбол, наша љепота. Комунистичком матрицом, одлучено је још у Дрездену да: „Пролетеријат нема отаџбину“, да се православље, нарочито Српство, разоотаџбини, осироти, да се наше историјске бразде (узгред речено крваве и патничке) преору и да се уведе латиница, да би се извитоперио и разобличио наш ментално – етички и естетички склоп.
У језику мора бити реда, у азбуци, јесмо ли од ријечи, ћирилске, или смо од лажи. Нема равноправизација, уравниловки у језику, као у прокламованим политичким, унесрећитељским системима. Оно што јесте, што је већ означено ћирилским знаком, не може нигдје, нити постоји у лингвистичкој науци, да се опет означава, појашњава, дописује, другим писменима, латиничним, јер нема у свијету равноправних писама, без само код нас.
А све да би се временом, оно што је уведено на мала врата (као резервна варијанта, или израз обогаћеног културног и националног суицида) уширило, загосподарило и полако почело да истискује ћирилицу.
Патријарх Герман каже: “Комунизам је србском народу нанео највеће зло у његовом укупном постојању. Увек сам мислио да разуман човек мора да се определи: или припада свом народу или бољшевицима .“
Споразум између вођства хрватске усташке организације и вођства КПЈ закључен 1937. год у КП дому у Сремској Митровици од стране Моша Пијаде и др Мила Будака одређује смјер Сарадње и акције. У чл. 2 је суштина споразума: “док се српству и православној цркви не сломи кичма нема ништа од комунизирања Балкана.“ (Историјски записи 3 , 1995, год.LХVIII , СТР. 35.)
Потискивање ћирилице је рађено плански, да се тако уситни и понизи све што носи предзнак српски, да се ишчупа најкорјенитији смисао нашег трајања, у цркви, језику, писму. Ништа се не дешава случајно. Подгорица постаје латинични град, српски језик се намјерно квари, европеизира, кроз еуро – стратегију, духовног обогаљивања и затупљивања, кроз наметнути „црногорски новорјек„ дукљанизације.
Ћирилица губи битку са зацртаном и давно договореном латиницом, а најревноснији преговарачи против себе и свог били смо ми Срби. Већина дневних новина просто се утркује ко ће да протури неки нови новинарски језички заум.
Ми смо почели да се стидимо свог писма, већ смо и заборавили да мислимо на ћирилици, јер издресирани евро-атлантисти и интегристи, кажу да се тако не би уклопили у нови свјетски поредак (као да смо регали). Један народ постоји док живи и дише својим писмом, док отамјањено мирише, писмом којим пјева, тугује, записује себе, потврђује, јер је на почетку и крају језик.
Хоћемо ли преправљати, преводити и натписе на гробовима предака (данас је у моди латинично обиљежје да буде на споменицима), да би се ваљда култ вође испоштовао до невјероватног трпљења.
Те ситнице превођења постале су крупнице са разорном снагом, катастрофалне ако се не будемо борили за ћирилицу, на сваком мјесту и у свакој (више неприлици) него прилици. И чујемо онај тугаљиви распитај равнодушности, код равнодушних Срба компромисника, којима је равнодушизација духовна храна. Понављају ( као у повјерењу ) оно: “Што ће ти то ?“
Ми живимо у својеврсном језичком срамотнику. Тај ужасни процес хипнотизма латиницом у Црној Гори, латинашења, лако се може запазити већ у предшколским установама, а однос је 80 /20 у корист латинице, а да не причамо колико су наштеловани и препрани школски наставни програми, да се форсирају квазиписци, а бришу српски, јер Свети Сава је за те пребрисаче историје геноцидан.
На фасади једне зграде у Подгорици стоји натпис латиницом: “Стоп ћирилици.“ Све док у нама буде ватре, не млакости, како луцидно примијети Владета Јеротић, „да је боље бити и атеиста него млаки теиста, све док је у нама тог жара вјере у језик и своје србско писмо, све док будемо ћирилични, ми можемо оставити достојан аманет нашим потомцима. Да се не деси да пролазе поред наших гробова, безосјећајно као поред туђих, нејасних, споменика. Онај ко се стиди своје прошлости, остаје стидник и у будућности. Писмо је крвоток. Писмо је смисао да смо били и јесмо још Срби.
