Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима. Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човјечјем роду. То је поука о праштању. ,,Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“
Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква ријеч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Светога Оца небеског, да им и Он опрости.
У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством свијета и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус Христос је примјером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме да без праштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богати ни сиромашни живјети животом човјечанским.
Са ријечима о покајању, Господ је почео Своју науку, с с ријечима праштања завршио је. Покајање је сјеме, опраштање је плод. Никакву хвалу нема сјеме, које не доноси плода. Никакво покајање нема вриједности без опраштања.
Нема те мудрости на земљи која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примјене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вјежбања у опраштању.
Шта помаже човјеку сва његова свјетска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву ријеч или један увредљив поглед? Ништа.
О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час, не само од стране Бога него и од стране људи, и ми би са стидом пожурили да другима опростимо.
