Пише: Донко Ракочевић
У филму „Форест Гамп” постоји сцена у којој главни јунак, да би ублажио муке сломљеног срца, почиње трчати. Није прошло дуго уз њега су почели трчати и други које је успут срео. Трчали су кроз градове и села, низине и планине. Након три године, два мјесеца, 14 дана и 16 сати непрекидне трке, Форест се изненада зауставио и рекао: „Уморио сам се и мислим да ћу се вратити кући”. На то га је један од многих следбеника упитао: „А шта ми да чинимо?”
Подстакнут овим филмом један Подгоричанин је прије неколико година извео необичан експеримент: позвао је неколико својих другова да му се прикључе, на мосту Блажа Јовановића, у посматрању набујале Мораче. Послије пола сата, придружило им се стотинак случајних пролазника, буљећи у мутну ријеку.
Прошетате ли мало подгоричким улицама, видјећете масу младих људи са истом гардеробом, истим фризурама, истим начином понашања. Пробате ли их приупитати о важним темама као што су живот, политика или друштвени проблеми, видјећете сличне изразе лица и чућете готово исте одговоре. Увјерићете се да је њихов изглед и менталитет одраз недостатка креативности и апсолутног изостанка сопственог става о било чему.
Зар не би наши погледи на свијет морали бити наша независна лична мишљења? Зар не би наши поступци морали извирати дубоко изнутра свакога од нас, с мјеста на којем се истина о свијету познаје, али игнорише због спољашњег догматизма, у себичној беспоштедној борби с конкурентима за новац и положај? Не би ли свако морао имати могућност избора: одабрати свој властити пут, изабрати оно што жели бити и одлучити како стићи до мјеста на које жели отићи?
Кључна ријеч је, наравно, разноликост, односно оригиналност. Све остало су само најобичнији нуспроизводи начина на који је неко одлучио живјети. Зато сам увијек готивио људе који су „фурали свој фазон“, без обзира на њихову политичку, идеолошку, националну, вјерску припадност, без обзира колико ја имам другачији став и стил.
Тако ме је, као основца, фасцинирао лик Тадије Чемеркића из „Свадбе”; не због тога што је био ове или оне идеологије, нити зато што је мучен у колашинском затвору, већ зато што је имао чврст став у борби за своје идеале. Данас, четири деценије касније, његов унук, Марко Милачић, има жесток, бритак, јасан у описивању суморне црногорске стварности и још суморнијег Ђукановићевог режима.
Недостатак грађанске храбрости, Марко Милачић види као главни проблем Црне Горе: „То је проблем нашег друштва, нашег бића и наших пораза. Наше истине са којом не желимо да се сретнемо, наше душе у коју не смијемо да завиримо. Нашег кукавичлука и политичке неискрености, грађанске послушности и недостатка, што би Данило Киш рекао – муда. Човјек, али и друштво у цјелини, мора преузети ризик, мора побиједити себе, мора савладати дубоки страх.”
Побиједићемо само позитивним ставом и љубављу према људима, вјером да је најдубљи смисао у борби за правду и слободу, иако тако нешто, у апсолутном значењу, можда никада неће постојати. Изнад свега, морамо више цијенити аутентичне индивидуалне животе, храброст и бунт, без обзира које нације и политичке оријентације били њихови носиоци; био то Бранко Радуловић из ПЗП-а, Марко Милачић из Праве Црне Горе, Ненад Чобељић из Војске Црне Горе, или Милан Кнежевић из Демократске народне партије.
Требало би ми, на примјер, пуно простора да испишем примједбе на рачун Милана Кнежевића (многе сам већ износио на овом порталу), али све оне заједно немају тежину његове жртве коју већ годинама подноси борећи се жестоко против овог диктаторског режима. Зато ме јуче забољело ћутање већине опозиционих партија, које очигледно не знају или не желе (због својих уско партијских интереса), да цијене отпор сили и неправди.
Што рече Милован Данојлић: „Отпор! То је, пријатељу мој, једини рецепт за очување здраве памети, достојанства, личног и заједничког интегритета. Разуме се, не отпор подстицан споља, према замислима окупатора који деле жуте или наранџасте мајице пионирским одредима Империје, него неодољива унутрашња реакција, трзај из црева, одговор са дна утробе, из понора колективног знања и искуства. Сачувати себе, оно што јесмо, што имамо, то је насушни хлеб нашег вековног опредељења. Усправна кичма сваког појединца је везивни пршљен у кичменици народне заједнице. Један јасан и смео поглед искупљује ћутање хиљада оних који су поклекли…“
