Пише: Момир Чабаркапа
Од ступања на политичку сцену почетком последње деценије 20. века, др Војислав Шешељ је скренуо пажњу на себе више „поганим језиком“ него неком озбиљном државотворном политиком у корист и за добробит народа. Тај га је језик, коначно, одвео и до казамата Хашког трибунала, али му је потом и помогао да се сирово, како су и заслужили, обрачуна са монструмима модерне инквизиције против Срба, оличене у тзв. хашким тужиоцима и судијама.
Умјесто да је, као победник из Хага, после вишегодишње незаслужене робије, дигао руке од политике и посветио се држању предавања по свету под мотом „Како сам победио хашку неман“ и тако до краја разобличио ту монструозну америчко-енглеску творевину и добио на моралном, политичком па и финансијском плану, он се вратио на старе губитничке стазе.
Вратио се, на жалост, локалној политичкој каљузи, коју је додатно загадио његов дугогодишњи ученик Александар Вучић. Наставио је оданде где је стао када је добровољно отишао у Хаг – вођењу јалове политике чији се крајњи резултат своди на манипулисање присталицама, истина све малобројнијим, и рекетирање власти.
Док је за главног политичког противника имао Слободана Милошевића, јавно га је критиковао на сва уста а тајно уживао све благодети његове широке руке. У неколико наврата „изгубио“ је добијене изборе јер га суштински власт никада није ни интересовала пошто она подразумева какву такву одговорност за народ и државу, а он је од преузимања одговорности био далеко као небо од земље.
Јавно је заговарао велику Србију, цртао границе од Вировитице до Карлобага, слао туђу децу да као добровољци гину за њих, а суштински га је интересовала само његова кућа и окућница у Батајници надомак Београда и апанажа коју ће да добије од Слобе. И поза жестоког опозиционара на (вулгарним) речима, без резултата и дела.
Сада када је његов политички син зајахао Србију, црвени Војвода се утишао као бубица. Ни да бекне о Косову и Метохији, иако његов пулен свакодневно убеђује Србе како треба да се одрекну митова и да „љубе земљу своје деце а не својих предака“, дакле да се одрекну КиМ као да никад није ни био српски, а да љубе Америку и Европу јер су им деца углавном тамо.
Лажном војводи више није света ни косметска земља, а да не говоримо о осталим „српским земљама“ које су се у његовим ратним картама протезале од Ђевђелије до линије Вировитица – Карлобаг. Мада, колико им је стварно стало до КиМ говори и чињеница да су његови најближи сарадници (Николић, Вучић, Јоргованка и други) решавали стамбено питање од преко ара квадрата док су хероји гинули на Кошарама, а НАТО бомбе разарале хиљаде других домова стечених крвљу и знојем многих генерација. Дакле, ово сад није ништа ново. Већ виђено је!
Када се вартио из Хага, лажни војвода се једино острвио на Тому Николића оптужујући га за издају и отимање чланства. Забораво је притом да је Тома основао СРС а да је Воја дошао у њу и преузео је као што му је и Вучић преузео напредњаке. Али, војвода га је нападао јер је Тома био политички мртвац откада је предао странку Вучићу, а Шешељ ужива да мери реп мртвом вуку. Циљ Шешељевих напада био је, заправо, да га дотуче, да му не би пало напамет да се поново врати на чело СНС, а то је уствари била потпора истој Вучићевој жељи.
Ипак, смртни Томин грех, који војвода није могао да му опрости, био је тај што се дрзнуо да освоји власт, уместо да буде вечита паразитска опозиција, на услузи свакој власти. Тек када се Тома, уз извесно копрцање, помирио са судбином и мануо политике, Шешељ га је оставио на миру. Сада са Вучићем може да ради шта год хоће, па и да предају Косово и Метохију – Шиптарима.
