Одлуке Подгоричке скупштине је подржало и свих 27 црногорских удружења у Америци, чији се Меморандум чува у „National Archives Washington“ (Index Bureau 763.42 189/1860), a цитира га најугледнији црногорски историчар друге половине 20. вијека, академик Димо Вујовић у својој књизи „Уједињење Црне Горе и Србије“ (Титоград, 1962)
Одлукама Подгоричке скупштине су претходила решења зборовања различитих црногорких удружења на свим мјестима у свијету гдје је било могуће да се слободно организују. На свим тим скуповима постоје сличне оптужбе на рачун краља Николе и његове династије, као што је то формулисано у уводном излагању Лазара Дамјановића у Подгорици. Краљ је оптуживан за систематски сепаратизам од српске нације, деспотизам у вођењу државе и капитлантски однос према противничким државама.
Подударност ових заједничких оптужби најбоље је формулисана у Меморандуму скупштине црногорских удружења Сједињених Америчких Држава у Њујорку 15. маја 1918. године. У меморандуму, са потписима 27 удружења цијелог америчког територија, вели се да је „Црна Гора увијек била колијевка српске слободе, а несавијена застава за ослобођење није престајала да се вијори све од пропасти нашег царства на Косову, до судбоносног дана 31. децембра 1915, када се, противно вољи војске и парламента, врховни командант црногорске војске обратио аустријском цару. На тај начин је он извршио злочин против Српства и његових савезника и безпримјерну издају у историји Југословена“.
У јавним мњењима цијелог савезничког свијета, црногорски сепаратизам је био тако оцрњен да је црногорски конзул у Њујорку извијестио америчког државног секретара да је нашао за апсурдно да се повинује захтјеву генерала Анта Гвозденовића, да оде у Версај и својим пријатељским везама утиче на америчког предсједника Вилсона, да се заузме за очување црногорске државе.
Влада Краља Николе је једине савезника имала у италијанској војсци, влади и католичким организацијама. Стратешка основа је и овдје, као и у свим другим случајевима, везана за однос према Русији и њеној савезници Србији. Данашње оживљавање старих страхова о изласку панславистичке Русије на јужна мора, само потврђује колико је управо тај мотив био увијек најодлучнији и у прошлости.
