Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)
Постање назива Павино Поље одавно је случај за „Гиниса“, ни мањег мјеста ни више непотребне прашине око настанка његовог назива. Бројност и садржинска различитост предања води једином рационалном закључку да се ради о нагађањима народних маштара. Некада, неког је заголицало необично име по којем настаје назив краја, а његова погрешнa перцепција да се ради о жени постаје колективна заблуда. Изворна прича о настанку назива Павино Поље можда јесте постојала, али је давно руинирана мијешањем догађаја из различитих прича.
У новијем времену добили смо серију конструкција о Пави у којима доминира мотив о њеном браку и љубави са турским великашем, ништа мање него пашом. Свака прича о љубави је позитивна, таква је и прича о Пави и Ахмету, али се у овим конструкцијама живот раје слика непристојно бајковитим бојама па се и основна прича доводи под сумњу. И да је прича о Пави и Ахмету истинита, она није доказ о толеранцији, поштовању вјерских и других различитости у турском времену, како тврде њени гласноговорници.
Једна ласта не чини прољеће. На основу аутентичних породичних прича које можете чути у сваком вранешком селу, знамо да је однос Турака према лијепим „влахињама“ био једнак поступању дивље звијери према плијену. Вранеш је препун грозоморних догађаја у реченом смислу, с тога новоскројена романса о Пави и паши носи бљутав укус невјерице.
Изгледа да је један стваран догађај у Вранешу био окидач за стварање читаве групе предања о жени Пави. У другој половини 19. вијека, у селу Драшковина, живјела је Пава Томашевић, ђевојка изузетне љепоте и драматичне судбине. Прича није ни мало бајковита, судбина Паве Томашевић је на супротном полу од приче о имагинарној Пави. Њен живот је као античка трагедија, примјер нетолеранције и дивљаштва мухамеданаца према српској жени, ваљда зато причу о њој нијесу објављивали разни хроничари, новинари и историчари, иако је истинита за разлику од приче о имагинарној Пави.
Њену трагику није чак ни лијепо користити у оваквој расправи јер је она истинска великомученица, зато се извињавам вељим силама што је увлачим у причу да бих разобличио разне тривијалности, прљавштине и заблуде. Љепота православне жене је у то вријеме била опасна, сачуване су бројне приче о отимачини, страховању и мучењу родитеља да лијепу кћерку скрију од погледа турских насилника. И да је сачувају.
Тако је било и са Павом Томашевић, али њена љепота се прочула на четири стране. Негдје око 1870. године, турски ага из Коврена врши оружани напад на кућу Томашевић, отима Паву и држи је као своју жену-робињу. Њена несрећна судбина се не завршава код ковренског аге, нешто касније, један турски насилник из околине Бродарева, чувши да је ковренски ага уграбио најљепшу „влахињу“ у Вранешу, долази у Коврен с оружаном дружином, убија агу и преотима Паву (имена отимача су позната).
Није искључено да се тек од Паве Томашевић зачињу предања о Пави и разним беговима и пашама. Несумњиво је и онај детаљ о наводној љепоти имагинарне Паве мотивисан стварном љепотицом – Павом Томашевић. Сачувано сјећање о трагичној судбини српске љепотице Паве Томашевић наводи нас на питање како су Турци поступали према „влахињама“ у оно вријеме када су наводно живјели Пава и Ахмет а османска царевина била на врхунцу моћи? Можемо само нагађати колико је лијепих Вранешанки у тим временима доживјело исто. Пава Томашевић је примјер из новијег времена, неспоран и знан, послије ње се десило на десетине отмица о којима се у њиховим породицама нерадо прича.
Некада је народ нагађао и услед незнања гријешио, што је разумљиво, необјашњиво је да човјек данас нагађа као некад бабе крај огњишта, а онда то што је измозгао обзнани као предање старо три-четири вијека. Управо тако су задњих деценија искреиране бројне „легенде“ о Пави. Народ воли такве „умјетнике“ јер они и ружно и безначајно из наше прошлости знају удесити да заслужи струне гусларске, и зато нерационално усваја њихове конструкције: неки из неукости, други зато што су им много љепше од грубе историјске стварности.
Прије пар година изронише из поплаве нови „истраживачи“ са офанзивном одлуком да своју прецизно и намјенски скројену причу, названу „Предање о Пави и Ахметпаши из Павиног Поља“, наметну јавности као староставно предање из Вранеша. Њихово мишљење о настанку топонима Павино Поље је по стручној утемељености равно виђењу покојне бабе Ђенадије о поријеклу црних рупа у васиони, зато се нико озбиљан из Вранеша није разумао њиховом „научном“ раду све док нијесу учинили оно што ни Османлије нијесу: отимачину православних гробова.
Гебелсовска кампања је уродила плодом: Павинопољци у добром проценту данас не знају шта је њихово предање. Митомани ангажују чак и државу, њене установе културе и јавна предузећа: Пошта Црне Горе штанцује марку са ликовима измишљених ликова, организују се сликарске колоније на „грчком“ гробљу у Павином Пољу, пишу севдалинке, снимају гусларске пјесме, најављују позоришне представе и симфоније у славу измишљених ликова – Паве и Ахмета. Прави лакрдијашки перформанс.
Свако има право да вјерује у легенде и приватне конструкције о Пави, али не и да наше историјско и културно наслеђе касапи и уништава својим личним незнањем и заблудама. Такође, сваки ошамућени појединац може гроб свог ђеда раскопати, прогласити мухамеданским или монголским, и за фине новце продати и ђеда и бабу и сву своју фамилију, лијепо упаковане у амбалажну бајку о љубави османске царевине према „раји“ и гајењу мултикултуралних и вјерских различитости, али нема право прекрајати приче наших предака нити смије хришћанске некрополе у Вранешу старе десет вјекова проглашавати турским гробљем. За такве радње се у нормалним државама кривично одговара.
Због бруталне кампање на културну баштину Вранеша, нужно је детаљније описати шта нам говоре народна предања а шта су све појединци кроз наводно „Предање о Пави и Ахметпаши из Павиног Поља“ смишљали и учинили на штету српске културне баштине овог краја. Детаљнија анализа ће показати да конструкције о Пави немају додира с предањима из Вранеша.
