Из Мемоара Гавра Вуковића објављујемо дио који се односи на прве дане 1897. године на двору на Цетињу, из кога се види како су краљ Никола и његови сарадници сањали уједињење српских земаља, али и пуно других детаља које данас фалсификује црногорска историографија
Наш књажевски двор упражњава све народне обичаје: крсно име, бадње вече и све друге обреде, као свака најпростија сељачка кућа. Међутим, наш двор примио је један свјецки обичај, који нашем народу није познат, а то је праћење старе, а дочекивање нове године. Ма и овај западни обичај добио је код нас на двору свој особит тип.
Да се испрати стара, а да се дочека нова година, двор чини позиве у најширем обиму. Цио дипломатски кор, цио државни кор, савјетници, судије, бригадири, сви државни чиновници из унутрашњости позивају се на двор. У гоњим салонима или се танцује или се играју разне друштвене забавне игре све до времена закуске, док се у великој оџаклији воде разговори. Говори се о догађајиам који су се десили у току године, као и историјске успомене из прошлости, о приликама које могу наступити наступајуће године. Једном ријечју, разговор се таласа преко своју политичких и економских питања народног живота.
На први дан од нове године чине се промоције, давају се ордени, осуђеници добивају помиловање. На тај дан Књаз позове главаре из простог народа, из свијех племена, и има једну веома деструктивну навику за наше мршаве финансисјке прилике. Чини им дарове у новцу, у мањим и вишим сумама.
Другог јануара књаз је појахао на коња и пошао на Ријеку, без икакве пратње, већ је позвао с реда мање и веће главаре, те су с њим пошли и сачињавали његову свиту и чуваре. Вратио се тек сјутрадан трећег јануара, када се гомила овдје већ била разишла.
Увече, између трећег и четвртог јануара, били смо се скупили у вишем броју, код Књаза на „сједник“. У то ми стиже једна шифрована депеша из Цариграда. Док је депеша отварана, нагађали смо шта може садржати. Мене је понијела мисао на избор Дионија Петровића за митрополита рашко-призренског, око чега, има већ толико година, се заузимам код Порте и у Фанару. Мени хоћаше најмилија вијест бити да је он већ једном изабран за митрополита, на мјесто кир Мелентија Грка; да поред свег отпора вселенске патријаршије, Србин сједне на ту митрополијску столицу, а не Грк. Али се моје наде разбише о нечем сасвим ненаданом.
Секретар донесе отворену депешу. Књаз за себе прочита и отпусти сву господу, а задржа Аргиронула, руског министра, и мене. Књаз прочита депешу да ју и ми чујемо, која је гласила: „Краљ Александар пита Књаза може ли примити нарочитог изасланика, у лицу генерала Милована Павловића, који је шаржиран да ратификује трговински споразум који је скоро потписан, и да у исто вријеме преда Књазу орден Светог Саве!“
Овај корак краља Александра, колико је изненадан, толико је садржавао у себи материјала за разноврсну итерпретацију. Ратификација трговинског угвоора нигдје се не чини путем нарочитих посланика. Предаја новоустановљеног ордена Светог Саве има у себи велику важност, али смо ипак мислили да то није предмет генералове мисије, већ да има нешто друго. Шиљање ордена Светог Саве то је зачин неког другог посла, сучим они имају нешто особито да постигну.
Књаз и ја смо се срели у мислима да нарочити Краљев изасланик долази да иште руку књегиње Ксеније за краља српског, а све остало су споредне ствари. Књаз започе причу:
„Ако би краљ Александар одиста искао руку моје кћери, ја би тијем био стављен у једна немогућ положај. Прилике су биле донијеле те сам дао моју најстарију кћер за унуком Карађорђа. Али никако да тијем подигнем углед Карађорђевића, и његово претенденство на престо Србије оснажим, већ просто зато да отпочнемо удомљавати моје кћери, јер ми их је Бог дао у великом броју. Незгода у коју би био стављен таквим кораком, састоји се у томе што бих мороа одбити његово тражење. Од моје несрећне кћери, књагиње Зорке, има два сина.
Кад би се сагласио да дам једну од мојих кћери Обреновићу, може бити из те брачне везе такође мушке ђеце. Сад помислите у какви би положај ставио моју сопствену крв. Каквим злима има мјеста претпоставци у оваквим околностима. Вјечна борба, супарништво и страх једних о других, мада садашњи Карађорђевићи нити имају људи, јер су моји унуци јошт ђеца, нити шанса, нити партије, да могу претендирати на српски престо. Али вријеме може свашта донијети, па када би ја из неке грамзивисти помијешао моју крв с Обреновићима, српски народ би имао много разлога да ме порклиње, и да жигоше такав мој поступак.“
Руски министар остао је пренеражен овим књажевим погледима и побркан у првобитном упечатљењу.
Искао сам дозвољење да ми Господар допусти проговирити коју о том преважном питању. Примијетио сам да су сви обзири које је он, са свога родитељскога гледишта, изређао – веома важни за све три династије српске (Карађорђевиће, Обреновиће и Петровиће). Али ово питање, с гледишта општенародног, има јошт једну тешкоћу, ништа мању од прве. Династија Обреновића спала је на танку жицу. Она је у народу омрзнута, а од других народа презрена, због унутрашњих раздора у фамилији, од њеног постанка до данас. То је једна од најнесрећнијих фамилија у брачним одношајима, стога ријетко би се нашло кога од виших јевропских фамилија да би радо ступио с Обреновићима у сродничке везе путем брака.
Господару, ви сте удадбом ваше кћери подкријепили династију Карађорђевића. Да сад даднете једну од књегињица Обреновићу, бисте њу можда издавли из пропасти и њен опстанак обезбиједили, на штету вашу и Карађиршевића. Ја држим да би то била фатално за свеопште интересе народа српског. Стога треба династију Обреновића оставити својој судбини, нека она сама од себе угине, а друга да доше на њено мјесто. Камо среће да ниејсте ни Карађорђевићу дали кћер, те би се временом све свело на вашу династију.
Наша династија једина је у српству која има традиционалне признате врлине, од њеног постанка. Она се није никад ни у свом унутрашњем моралу, нити према цјелини српског народа, ни у чему огријешила. Дакле, она је та која би требало да замијени династију Обреновића.
Цио српски народ има завјетну мисао свог ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА У ЈЕДНУ ДРЖАВУ; јер у оваквим комадићима, који данас постоје, нема нам опстанка. Угледајмо се на друге народе, како се они групишу, те стварају једну моћну цјелину, за отпор против свакога и за општи свој напредак. Међутим, да су сви услови ту за наше уједињење, династије би ствар онемогућиле.
Руски министар примијети на мој говор да сам много себичан, али с патриотског гледишта да одобрава моје назоре.
Сјутрадан сам одговорио, преко Цариграда, да Књаз прима са задовољством краљевог изванредног посланика. Треба га примити најсусретљивије, брацки, љубезно и што сјајније можемо.
Око ноћи дође ми депеша из Цариграда да је наш кандидат Дионисије Петровић ипак изабран за рашко-призренског митрополита. Користећи се добрим одношајима између Књаза и султана, има шест година како сам ово општесрпско питање покренуо.
Деветог јануара снијег бијаше велики пануо, али посланик краља Александра приспије на Цетиње. Одсједе у Гранд-хотелу, гдје је све за њега приготовљено било.
Око три уре по подне, дође код мене изванредни српски посланик. Мој први састанак с генералом Павловићем ишао је на томе да се упознам с његовом мисијом. Он рече: „Краљ, мој господар, послао ме је да, уз ратификацију трговинског споразума, и уз предјау ордена Светог Саве вашем господару, поновим добре одношаје Србије и Црне Горе, и да увјерим Књаза о најбољем расположењу краљеву за трајно и непоколебљиво пријатељство.“
Заподио сам разговор о одношајима Србије са Аустријом и Русијом, пребацујући Напредној странци да се слијепо држи аустријске политике, упркос Русији. „Кад бисмо хтјели да говоримо слободно и да осудимо правог крива“, одговори генерал, „морали бисмо осудити Русију за све што се догађа у Србији и Бугарској. Руска дипломација хоће, ни мање ни више, него да заповиједа нашом унутрашњом и спољном политиком, за њен рачун, не обазирући се на наше животне интересе, као да постојимо тек ње ради. Србија је храброшћу и жртвама свог народа, створила државу. Па на шта би јој служио тај државни живот кад би она пустила руску дипломацију да по њој кутара.“
Рекох генералу, на пови последњи његов став, како ми можемо бити добро, у једно исто вријеме, и са Русијом и са Аустријом, без да је Русија томе противна, већ напротив, одобрава и потпомаже ту нашу политику.Књаз посла свог ађутанта Ђурковића да од његове стране поздрави изванрендог псоланика из београда и да га јошт једном увјери о његовом слабом стању здравља. Мада је Господар јако патио од болова у нози, пошао сам код њега да му поднесем рапорт о првом састанку с послаником краља Александра. Знао сам шта је Књаза највише интересовало, па сам му домах рекао да из данашњег разгвоора нисам закљчуо да је генрал павловић дошао да иште руку књегињице Ксеније за краљом Александром.
Истог дана, Књаз позва генерала к себи на разговор, а увече на фамилијарни дине. По вечери, књаз је сазвао и нас друге. Сва књажевска фамилија оабсипала је српског посланика срдачном љубазношћу, тако да је био очаран њиховим гостопримством.
Будући се Књаз није могао држати на ногама, то је свечана предај ордена одложена. Па да генералу не би било досадно на Цетињу, предложи му да пође у Подгорицу, да види војну школу, Спуж, Жабљак, Скадарско језеро. Утолико, да ми припремимо све што треба.
Четрнаестог јануара заказана је свечана аудијенција, лицем на Савиндан. Дан који се подудара са предајом ордена Светог Саве. Књаз, не могавши због слабости, одреди престонаљедника да га пуноважно заступа при извршењу церемоније. По завршетку церемоније, књаз Данило доведе генерал у камару гдје је књаз лежао, те му, у присуству књагиње Милене, предаде крст Светог Саве.
Предложио сам Књазу да пошљемо предјседнику владе Стојану Новаковићу велики крст Даниловог реда, тим пријед што међународна куртоазија изискује да за склапање уговора, по измјену ратификација, ордени се давају. Књаз усвоји мој предлог.
Војвода Гавро Вуковић (1852 — 1928) је био први дипломирани правник из Црне Горе и дугогодишњи министар иностраних дела Књажевине Црне Горе
