Пише: Донко Ракочевић
„Гаврило је дио, велики дио српске историје, послије Обилића највећи лик у Срба у том сегменту битисања“ – каже за портал ИН4С Гаврило Миле Принцип, потомак Гаврила Принципа.
Гаврило Принцип је свакако био храбар, али храбар је и пас који јуриша на камион с приколицом, што је говорио Киро Радовић.
Шалу на страну, Гаврило Принцип је највећа штеточина у српској историји. Обични клошар, безбожник пројугословенске оријентације, чија је организација претеча Комунистичке партије Југославије.
Атентат који су наручили масони, а организовао Мустафа Голубић главни руски шпијун на Балкану, директно је изазвао страдање скоро милион и по Срба (60 одсто мушке популације) и стварање Југославије, посредно свих злочина над српским народом, који су уследили у 20 веку.
„Без вере у узрок и последицу нема ни хришћанства ни Срба; зато се Изабрани народ – као Бурбони, никада ничему није научио, нити је у било чему видио свој удио, нити последицу сопственог дјелања, стања, или недостатка части… Принцип зато није и наш, српски, принцип, без обзира на све књиге и казивања која тврде супротно. Он није био Србин, нити је то могао да буде, па све и да је хтео.“ – записао је један од највећих српских интелектуалаца, Момчило Селић.
Породица Принцип је, иначе, пореклом из околине Грахова, код Никшића. Одатле су се почетком 18. века доселили у село Полача, код Книна. Тада су своје првобитно презиме Јовићевић променили у Чеко, јер су радили у турској служби као граничари — најамници и, по обичају, сачекивали пролазнике, па су тако и добили презиме Чеко. Из Полаче, породица се почетком 19. века преселила на другу страну Динаре у Граховско поље у село Обљај, код Босанског Грахова. Тада су презиме Чеко променили у Принцип.
„За Гаврила Принципа убиство у Сарајеву представљало је можда чин освете и прање нашег образа, али, сасвим сигурно, тај злосретни атентат је укаљао нашу част, ако ничим другим, убиством једне жене, мајке, па и мученика пред тим истим демоном који ју је, у воду дворске камариле K und K, прогонио од њеног несретног заљубљиваља у престонаследника“, истиче Селић.
Био Принцип – Јеврејин, Србин или Југословен, то нама не сме бити ни важно ни битно – убиство у Сарајеву приписано је нама, и ми смо га прихватили као своје (макар и именовањем улице Гаврила Принципа у Београду).
Од Берлинског конгреса 1878. године, Срби су постали жртве масона који крајем 19 вијека успостављају контролу над подземним анархистичким европским огранизацијама, чији је огранак био онај под називом „Млада Италија”, али и огранак касније познат као „Млада Босна”, коју квалификују као лијеву анархистичко-комунистичку организацију, блиско повезану са српском анархистичком организацијом „Црна рука“, са којом је обједињује заједничко масонско поријекло и одушевљење Мацинијем и Гарибалдијем, те текстовима руских анархиста и социјалиста.
И убијени и убица, дакле, били су таоци масонске геополитичке игре, као и милионаске жртве у пет година најстрашнијег и најкрвавијег рата; ништа мање ни краљ Александар чијег је оца краља Петра, француског масона, масонерија довела на власт Мајским превратом, краљеубиством Александра Обреновића и краљице Драге, наметнувши управо православним Србима југословенску идеју уједињења, која је изворно била масонска. Она је сломила Србе, а у исто вријеме разбуктала хрватски шовинизам.
