На данашњи дан 1915. године рођен је један од највећих српских и југословенских писаца, Бранко Ћопић. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповијетку 1936. Његова дјела су, између осталих, превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста у Београду 26. марта 1984., у 69. години живота
Зову ме да дођем у хотел „Европу“ Густав Крклец, Скендер Куленовић и Бранко Ћопић, хоће да чују шта се то са мном догодило. Биће на неком пријему, на некој годишњици, можда ЗАВНОБиХ-а, биће тамо сви који Босном управљају… Крклец је тада био председник Савеза књижевника Југославије, а Бранко и Скендер чланови, ко ће сад знати, неког гордог излога, ваљда.
Смирено и дистанцирано причам им свој случај, а док причам, Скендер отпухује и преслишава се шта ће све рећи Хамдији (Поздерцу). Крклецу је стало да сазна што више голих чињеница, и у том смислу ми поставља низ конкретних питања, међу њима и каним ли их тужити. Не каним, јер бих иначе у некој ноћи мртав освануо у Миљацки… Каним да будем што бољи песник, а њихова брука тим већа, баш као она београдска, када су из хуманитарних разлога скитницу Тина Ујевића протерали у завичајне топлије приморске крајеве, да би га склонили од оштре београдске кошаве…
Упорно ћути једино Ћопић… Док причамо, некуда излази па се враћа, усплахирен, а када устајем да кренем, Ћопић ће, уз руковање: Ма ја сам чуо да си ти неки националац… Погледао сам у те сивоплавкасте очи и нисам ништа рекао…
Тих очију сам се сетио када смо у Београду, након неког читања, ишли на касни ручак у „Клуб књижевника“; организовали су то људи из сарајевског „Ослобођења“; читали смо заједно, па нису могли избећи да и мене не позову. Главни уредник или директор замолио је Ћопића да нам исприча како оно Андрић псује.
Уз чашицу, Ћопић је живнуо, навукао маску шерета и почео да везе како је након тарапане са „Јеретичком причом“ седео једне ноћи у овом клубу, сам самцит. ,,Около брисани простор, унутра изопштеник… Нико ни да поздрави, камоли да сједне. Тек у неко доба ето ти Андрића, па право за мој сто. Сада већ они који пролазе поиздаље говоре како је храбар онај који са мном седи, а питање је дана када ћу у затвор…
Гледам у Андрића, он све то као да не види, не чује. Једнако прича о Гетеу… Помишљам да се вратио однекуд из света, да није читао новине, да је у незнању сео за мој сто, а онда одједном, усред високе теме, заћута, погледа у мене, па ће: Чу ли ти шта ови говоре… Онда се, као да ово није рекао, враћа својој причи и својој вечери – вешто и у једном низу огуљеној јабуци… Устајемо, он ме замоли да га испратим.
Тамо на улици, усред приче застане, па ће опет: Чу ли ти њих? Чуо сам, а из поновљеног питања већ разабрао да Андрић зна о чему се ради, да није случајно сео за мој сто. – Јебо ти таке шале, први пут чујем Андрића како псује… Та је псовка дубљи облик Андрићеве земљачке милоште; то псује онај који је, по природи посла, био у близини моћних – Хитлеру је, рецимо, предао агреман – па је знао шта све људи људима могу да учине“…
Последњи пут Ћопића сам видео када смо ту негде на књижевно вече, можда у Аранђеловац, путовали. Притискао нас је својим ћутањем… То је било време када су га напуштале речи. Његове некада живе плаве очи сада су угашене. Имају боју пепела цигарете. Оживеле су тек када је публици читао једну кратку и лепу необјављену причу. Само га је одјек његових речи у публици пренуо, а нас подсетио на ону јединствену мешавину Давида Штрпца и Будалине Тала у лирској месечинастој позлати… Чим је читање завршио, Ћопић се смрачио и угасио. У повратку до Београда био је нешто између Мрачајског Проте и Кнеза Мишкина.
Бранко Ћопић је био велики писац на начин руски, божјачки…
Пред крај Ћопић се жалио да је погубио пола речника. Са највећим тиражима и са великим хонорарима био је уобразио да неће имати откуда да плати ни струју ни станарину… Кад су Ћопића видели на Христовом гробу, нека два клипана су се медведском шалом шалила да ће комунисту ходочасника пријавити… Црни коњи и коњаници и мрке убице са људским ликом све чешће су му се привиђали… Такав опустошени Бранко Ћопић одбио је да живи.
У сутон 26. марта 1984. године Ћопић је на страхотан начин окренуо леђа нашем свету. Велики писци, и када су болесни, дају нам неке знакове. Неке њихове идентификације су симболичне. Није имао за струју и станарину, јер знатан део његовога народа заиста није имао. Оне што су на Христов гроб ходочастили, некада су заиста пријављивали. Црни коњаници и мрке убице ускоро су постали наша стварност…
(,,Власт Ћопићу пресудила“, Рајко Петров Ного, Вечерње Новости, 2011.)
Тома Курузовић, бард глумишта, који је са Ћопићем друговао више од три деценије у интервјуу за Вечерње Новости рекао је да је Ћопићева сатира за оно, комунистичко вријеме, била убојитија од пушке. И он је тога био свјестан. Прва је у режим опалила његова „Јеретичка прича“, 1950. године, послије које је услиједио Конгрес антифашистичког фронта жена, бораца. На овом Конгресу, ето, говорио је и Тито. Бранка је жигосао као – издајника. У сали, док је Тито говорио, била је и Ћопићева мајка Соја. У црнини за најстаријим сином и, од Бранка старијом, ћерком и за супругом који је, такође, страдао у борби са фашистичким окупатором.
Устала је, послије Титовог говора, пришла му и у лице сасула: „За мог Бранка све можеш да кажеш, али да је издајник, то никада да не кажеш“.
– Кад је Тито умро – прича Курузовић – нашао сам се са Бранком послије мимохода у Скупштини. „Шта си написао у опроштајној посвети“, питао сам га. „Написао сам“, каже ми, „да је Тито дошао из бајке, у величанствену борбу за слободу и да се у бајку вратио“. Ето, то је написао… Ето, колико је био племенит човјек. Није ликовао над прогонитељем. Али, све је рекао, најснажнију је причу испричао својом смрћу. Безрјечни, најстрашнији роман је исписао. Добрица Ћосић, када смо убрзо послије његовог самоубиства отишли на Бранков мост, готово исту реченицу је изрекао: „Безречни роман, опомена за сва времена“.
Курузовић се сјећа дана те опомене.
– Ћопићева жена, Богданка, питала га је када ће стићи из шетње да постави сто, да ручају. Одговорио јој је: „Сам ћу поставити, кад се вратим“. Није га било ни до подне, ни до предвечерја, тог 26. марта 1984. године, када се убио. Нашли су га на бетону, под мостом. Видите, није он био тинејџер, он је био седамдесетогодишњак, који је био свјестан свог поступка. Мени је говорио: „Никог није брига што је очигледно да се наша лијепа земља растаче. Ја то не могу да поднесем и нећу више да чекам ту смрт…“ Попео се на ограду моста, леђима окренут према згради Централног комитета на којој је било исписано ТИТО, и скочио. Заправо, стрмоглавио се на бетон. Пре тога, у хотелу „Москва“, из ресторана са спрата, гледао је у Саву, а ја верујем да је преко Саве погледом трагао за далеким завичајем… Частио је конобаре, а кад су га упитали који је повод за такво чашћавање, казао је: „Имам, верујте, велики разлог…“ Бранков одлазак пропратио је један штури извјештај и указивао је на његово, наводно, нервно растројство. Какво је време било, такав је био извештај.
– Какво нервно растројство, Бранко је отишао јер није могао да поднесе терет разочарања. Говорио је, послије његове „Осме офанзиве“, како су га питали – каква ти је то та, осма офанзива, кад је било седам званичних. Он је одговарао, на свој начин, да је то његова лична побуна против новокомпонованих првобораца који се боре „за свиленгаће, а растурају своје породице“. Тако је говорио Бранко и вазда жалио што му власти никада нису дозволиле драматизацију његове приче „Опроштај са Косовом“. Била је то опасна прича за државу. Питао ме је: Зашто, Томо стално прескачу ону причу о Косову. „Ја сам написао истину, а кажу ми да сам непријатељ државе, јер о томе пишем. А ја мислим да сам пријатељ, јер пишем и говорим о ономе што није добро, а шта може да се поправи“.
Ћопић је отишао, заувијек, као опомена да се спрема распад државе и нови рат – говори Курузовић.
– Оде, прије црних коња и црних коњаника. И све ми се чини да и данас чујем оно што ми је говорио: „Ви храбри живите, и опет преживљавајте оно црно и оно прошло. Оно што вам поново долази. Ја не могу и нећу“.
Неколико дана пре него што ћемо се заувек растати, сачекао сам га послије једне књижевне вечери, повезао га „ладом“, према кући. А он ми је, замислите, тражио да му говорим „Отаџбину“, Алексе Шантића – сјећа се Курузовић.
– Ја започнем, а он наставља. Од речи до речи говори целу песму.
