Пише: Баћо Ћетковић
Многе тајне крије Бока Которска и, премда овај залив обилује причама, у нашој књижевности никад није било довољно Медитерана.
Ко још не зна легенду о три сестре са Прчања, које су узалудно и до смртног часа заљубљено чекале једног те истог поморског капетана. Како је која умирала, другој је зазиђивала прозор. Летњиковац са зазиданим прозорима из 15. вијека и данас постоји, на самој обали, али још нико није утврдио да ли се ради само о легенди или у свему има истине.
С друге стране, готово је непозната истинита прича о три брата близанца који су трагично били заљубљени у исту дјевојку.
У драми Тројица, Никола Маловић, добитник бројних награда, третира ову 170 година стару сторију. Драма равна античким трагедијама, дешава се на полуострву Луштица и дијелом на мору, далеко од Боке, од 1825. до 1890. године.
Шта се то догодило на Луштици, 1825?
Тада су се у свештеничкој породици Костић, родиле прве мушке тројке на тим просторима. Отац Филип био је десна рука владике Петра Првог, не само у борби против Наполеонових Француза, него и у вези са обновом оближњег острвског Превлачког манастира, првог сједишта Зетске епископије. Ту је еипископију, као што је познато, основао Свети Сава лично.
Тројица браће, близанци Никола, Војин и Пуро, заљубили су се у исту дјевојку.
Судимо ли по богатој грађи коју иза себе оставља публициста Васко Костић, она се звала Јована, и била је кћи капетана Ива Шћепанице. Притом, веома лијепа.
Када су имали по 17 година, браћа извлаче брушкете, данас би се рекло – лутријске сламке, и Јовану добија најстарији брат-близанац, Никола.
Јовани је дакако била част да овако или онако уђе у свештеничку кућу Костића, у фамилију чије су главе митропомазали редом владике Петровићи, прво Сава, потом Петар I Петровић.
Тада се Војин и Пуро, браћа која нису имали среће, отискују на море само да не буду близу лијепе и прижељкиване Јоване. Али се не укрцавају на један од бокељских једрењака, него беже на турски, на пиратски! Отац Филип био је, наиме, преко својих веза порадио на томе да нити једна бокељски једрењак не прими његове синове Војина и Пура. Хтео их је задржати на земљи, јер је хљеб поморачки тежак, а живот на мору увијек неизвјестан.
Прича о необичном прикљученију доживљава кулминацију 1844. године. Иако ожењен, Никола тражи благослов да се отисне на један једини вијађ, на први и последњи поморачки пут. Благослов не добија и негдје близу Порт Саида, у бури, с једрењака свог таста Шћепанице, скаче у воду – у магновењу убијеђен да види утопљену браћу. Утапа се.
У грчкој луци Василики, на повратку и са заставом на пола јарбола, капетан Шћепаница сазнаје да је трагичне ноћи један аустријски брод топовима потопио један турски, пиратски брод, са све Војином и Пуром, недалеко од мјеста на ком се утопио Никола.
И то није крај истинитих животних драма ове породице.
Најстарији брат Јован, пустолов, гимназијски миљеник карловачког митрополита Стратимировић, касније пештански студент филозофије – враћа се након много година у Боку, и жени се Николином удовицом, као библијски Онан.
Одлазе заједно у Русију, на Дон и у Одесу, преживљавајући што-шта: умире им син јединац, гаси се завјетна лоза, она иста којој је у аманет св. Петар Цетињски оставио да се брине о Превлачкој царској лаври.
Пред крај живота, круг се затвара, Јован постаје свештеник. Умире у Перасту 1890. године. Без потомства.
Тројица Николе Маловића, писана је као новела у драмској форми. Наглашено патинирана, с теолошким инпутима, с романтичарском одредницом, наоко несавремена – представља поетски постмодерни шамар самој постмодерни. У Тројици се аутор руководио савременом питалицом: може ли нам бити боље ако пловимо ка горем?
ОДЛОМАК ИЗ ДРАМЕ ‘ТРОЈИЦА’ НИКОЛЕ МАЛОВИЋА (објављена у његовој књизи „Бог у Боци“):
(монолог о. Јована на крају драме)
Најважније је да човјек на вријеме послуша учитеље. И није толико битно да ли ће младић научити, колико је важно да повјерује и послуша учитеља.
А ја никад нисам учитеље чуо на вријеме. Ни рисанског, ни шибенског. Па умногоме ни карловачког, митрополита Стратимировића. Ни баш све гимназијске, новосадске, ни пештанске, професоре филозофије.
Зато су ваљда и мене мало слушала дјеца. Она која јесу, била су ријетка као љетња киша.
Стално сам био жедан код извора. Отац ме научио писати, а ја нисам хтио да читам. Гледао сам острва у Свештеном архипелагу, слијеп спрам чињенице да се тамо у доба моје младости за један дан могло одслужити 40 литургија.
Хтио сам да будем слободан. Да учим путујући по свијету. Да тамо гдје сам, пијем, једем и да љубим жене. Почесто нисам ни знао шта да радим с толиком слободом. Умјесто да дотакнем небо, постао сам роб навике: ваљало је стално још и још, путовати даље, кушати више, љубити страсније.
У Пешти на Дунаву, у Ростову на Дону, касније и у Одеси, почела је да ме прогања савјест. Нисам поштовао жеље родитеља.
Кад ми је умро син Миливој и кад се мојој Јовани за вјеки вјеков свезала утроба, спознао сам да Божје казне има.
Не може се преко мјере некажњено избивати из куће. Није човјек узалуд рођен са звуком 40 звона у ушима, нити сам ја био узалуд рођен с погледом на солила. Данас, кад повежем линије вишње промисли, видим, и с погледом на Јерусалим, да сам се већ првог дана родио с циљем.
Човјек тражи срећу, а ту му је, пред носом. Неко мисли, у мору је добит – па плови. Неко мисли, на копну је већа – па путује. А у селу тик, роди ти се жена за цијели живот. И што је теби до тога да тражиш чега вишег има од љубави?
Но, ко је ситан човјек па да тражи ишта више од онга с чим се го рађа? Да тражи разумом има ли или нема Бога? Да чује што о томе кажу филозофи? Што о Богу кажу физичари? Шта кажу пјесници? Упућује ли све знање или не упућује на Свету Тројицу?
Бог није ствар разума него ствар вјере. Наша је историја – историја погрешног тумачења просветитељевих ријечи, по којима поткопавајући сујевјерје, многи поткопаше правојверје.
О Успењу Богородице љета 1890. произведен сам у протопрезвитера рисанског, са сједиштем у Перасту.
Пошто је данас све могућe, могуће је и то да на крају све бива због приче. Нека онда остане прича о тројици, о тројици без благослова.
Ко ме зна, и ко зна за моје, нека моли за грешну нам душу.
(О. Јован се окреће к икони Светог Николе. Моли се: Отче наш, иже јеси на небесјах, да свјатисвја имја твоје, да приидет царствије твоје…)
