-Оригинални рукопис „Горског вијенца“ Петра II Петровића Његоша можемо да вратимо у Београд. Јосип Броз Тито је аутограф 1969. тајно поклонио Црној Гори, што је незаконито – каже историчар умјетности Живко Брковић, који је своја истраживања о Његошевом рукопису објавио у књизи „Судбина Горског вијенца“, коју је штампао у Јерменском манастиру у Бечу гдје је штампан и „Горски вијенац.“
Према ријечима Брковића, Његошев аутограф припада Београду.
– Ми смо у Француској између два рата потписали Повељу против отуђивања баштине, која, ако буде пронађена у периоду до 70 година од нестанка, мора да се врати ономе ко је тражи. Самим тим је повратак рукописа у престоницу могућ и по правној и по културолошкој основи – наглашава Брковић.
Он истиче да је рукопис незаконито стигао на Цетиње.
– Маршал Тито је 1969. године без објаве у јавности, поклонио Његошево дело Црној Гори. Спорно је то што је рукопис Цетињу дат као непроцењиви писани споменик културе, без икакве дискусије или најаве, што је противзаконито. Он је из библиотеке у Ужичкој улици, у којој је било много етнографских примерака из целог света, поклоњен Цетињу.
Брковић наводи и да је Његошево дело толико вриједно да је немогуће пронаћи му замјену.
– Враћање рукописа „Горског вијенца“ у Београд треба да буде први и најважнији задатак наше државе. Министри морају да се пробуде и нешто предузму. Уколико бисмо тражили одговарајућу замену за њега, онда би требало да од Црне Горе узмемо цео Херцег Нови. А можда ни то не би била фер трампа – наглашава Брковић.
ВРЕМЕПЛОВ РУКОПИСА “ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“
1846: Његош је написао „Горски вијенац“ и са секретаром Милорадом Медаковићем са списима и писмима за дипломате, те рукописима за штампање упутио се у Беч.
1847: Штампан је „Горски вијенац“ у јерменском манастиру у Бечу.
1889: Рукопис је пронађен у трезору бечке Националне библиотеке. Не зна се откуд тамо. Истраживања су показала да је владика исправљао дело у штампи и да је имао више наслова.
1925: Краљ Александар Карађорђевић је испунио своју жељу да из Беча добије оригинални Његошев рукопис. Краљевина СХС је као замјену понудила портрет цара Фрање Јосифа из музеја у Љубљани. То је одбијено, а бечка Национална библиотека понудила је нашој страни да за размену откупи средњовековни рукопис из манастира Форау за 20.000 шилинга, или Псалтир из Гетвајга, процијењен на 30.000 шилинга.
1931: Краљ Александар је приредио фототипска издања оригиналног рукописа „Горског вијенца“ који је чуван у Двору на Дедињу, у његовој личној библиотеци, и поклањао их је одабраним појединцима и установама.
1947: Помпезно је обележена стогодишњица објављивања „Горског вијенца“, али нове југословенске власти нису спомињале оригинал рукописа.
1969: Живко Брковић је пронашао Његошев аутограф радећи у библиотеци Јосипа Броза. Те године је дјело без званичног обавештења послато на Цетиње. Титов генерални секретар Владимир Поповић рекао је да је све урађено „по одлуци друга председника“.
