Истанбул мог детињства доживео сам као оловно-сиво, полумрачно место у две боје као на црно-белим фотографијама, и тако га и памтим. У томе има удела моја приврженост кућном простору упркос томе што сам одрастао у полумраку једне суморне куће-музеја.
Улице и булевари, удаљени квартови, изгледали су ми као опасна места у црно-белим гангстерским филмовима. Увек сам више волео зиму од лета у Истанбулу. Волим да посматрам рана предвечерја, оголело дрвеће што дрхти на североисточном ветру, људе који се оних дана што спајају јесен са зимом убрзано враћају својим домовима по полумрачним улицама, у карираним капутима и јакнама. И зидови старих зграда, срушених дрвених конака, што су услед небриге и неофарбаности попримили ону посебну боју Истанбула, будили су у мени сету и задовољство посматрања и то сам волео.
Црно-бели тонови људи што се за зимских дана по раном вечерњем сумраку журно враћају кућама, пружају ми осећај да припадам овом граду и да делим нешто са тим људима. Осећао сам као да ће црнило ноћи прекрити беду живота, улица и ствари, и да ћемо сви док дишемо у унутрашњости кућа, у собама, креветима, бити заокупљени сновима и илузијама сатканим од старог богатства Истанбула које је најзад остало негде веома далеко, изгубљених грађевина и легенди. Волим мрак хладне зимске вечери која се попут песме спушта на пусте забачене махале упркос блиједим уличним светиљкама, зато што смо далеко од погледа страних, западних очију и зато што прикрива сиромаштво града које са стидом желимо да сакријемо.
Забачене улице Тепебашија, Џихангира, Галате, Фатиха, Зејрека, неких села на Босфору још увек су места у којима живи овај црно-бели дух који покушавам да опишем. Магловита, димом обавијена јутра, кишне, ветровите ноћи, јата галебова угњездена по кубетима џамија, загађеност ваздуха, чункови шпорета што се попут топовских цеви пружају из кућа према улицама и издувавају прљав ваздух, зарђале канте за смеће, паркови и баште које у зимским данима остају празни и неодржавани и узбуђеност људи који се у зимским вечерима по снегу и блату враћају кућама, призивају то црно-бело осећање које се у мени комеша као срећа и туга.
Ту и тамо поломљене старе чесме из којих вода не тече вековима, саме од себе изникле склепане радње око старих џамија по забаченим насељима или око великих џамија које више нико не примећује, мноштво основаца у црним школским униформама са белим крагнама које се у једном моменту разлије улицама, уморни стари камиони натоварени угљем, мале бакалнице чија је унутрашњост постала мрачна од старости, немања посла и прашине, кафане по малим махалама испуњене тужним беспосличарима, прљава, неравна, искривљена калдрма, стабла чемпреса која ми не изгледају да су тамнозелена, већ црна, стара гробља расута по брдима, разрушене градске зидине које изгледају као коцкама прекривене улице што се готово окомито уздижу, улази у биоскопе који после неког времена сви на неки начин личе један на други, продавнице мухалебија, људи који на калдрми продају новине, улице по којима тумарају пијанци по ноћи, чкиљаве уличне светиљке, бродови који шпартају Босфором на градским линијама и из чијих димњака куља дим, призори града под снегом, чине ми се као знаци увек истог црно-белог духа.
Снег је неодвојиви део Истанбула мог детињства. Као што нека деца једва чекају да за летњи распуст крену на неко путовање, тако сам и ја у детињству с нестрпљењем ишчекивао да падне снег. Не зато што ћу изаћи напоље на улице и играти се на снегу, већ што ће ми град изгледати лепши под снегом.
Под том лепотом више мислим на узбуђеност, па чак и атмосферу елементарне непогоде коју снег доноси граду него на преображај или осећање збуњености у прекривању градског блата, прљавштине, пукотина и запуштених места.
Иако пада три-четири дана сваке године и град под снегом остане десетак дана, снег би сваки пут затицао становнике Истанбула неспремне као да пада први пут; улице би се затварале, одмах би се формирали редови испред пекара као што бива у ратним и у временима катастрофа, а оно што је најважније, читав град би се ујединио око исте теме, с осећањем заједништва у снежном окружењу.
Због тога што су град и његови становници били повучени у себе са сопственим бригама прилично добро прекинувши везе са остатком света, Истанбул ми се у снежним зимским данима чинио и још усамљенијим и још ближим својим старим данима из бајки.
Једно од таквих метеоролошких чудеса које памтим од детињства, и које је уједињавало град, и о коме се годинама изнова причало јесте улазак санти леда које теку од Дунава до Црног мора у Босфор спуштајући се са севера наниже. Пошто је та успомена која се никако не би могла заборавити, својом необичношћу плашила и збуњивала цео Истанбул, на крају зато што је био један медитерански град, годинама касније је било оних који су причали о овом догађају који их је радовао као мале.
